Roditelji čine sve da osiguraju zdravlje i dobrobit svog nerođenog deteta. Međutim, istraživanja pokazuju da tokom trudnoće ćelije fetusa često migriraju preko placente i naseljavaju različite delove majčinog tela, kad i dolazi do pozitivnog ili negativnog uticaja na majku.
Prisustvo fetalnih ćelija u tkivima majke poznato je kao fetalna mikrohimera. Termin je povezan sa himerama iz drevnih grčkih mitova – složenim bićima sastavljenim od delova različitih životinja, poput koze-lava-zmije prikazane na etrurskoj bronzanoj statui.
Prema rečima Ejmi Bodi, istraživača na Odeljenju za psihologiju na Državnom univerzitetu u Arizoni i glavnog autora studije, takve himere postoje. U stvari, mnogi ljudi nose himerične osobine u obliku stranih ćelija od roditelja, braće i sestara ili potomaka, stečenih tokom trudnoće.
„Fetalne ćelije mogu da deluju kao matične ćelije i da se razviju u epitelne ćelije, posebne ćelije srca, jetre i tako dalje. To pokazuje da su veoma dinamične i da imaju ogromnu ulogu u majčinom telu. Mogu čak da migriraju u mozak i migriraju u mozak i pretvaraju se u neurone”, rekao je Bodi. „Svi smo mi himere”.
Zajedno sa Bodijem, istraživanje su sproveli i drugi istraživači sa Državnog univerziteta u Arizoni, kao što su Anđelo Fortunato, Melisa Vilson Sajres i Atina Aktipis. Fortunato je iz Laboratorije za ljudsku i komparativnu genomiku Instituta za biodizajn. Vilson Saires i Aktipis”obojica iz Centra za evoluciju i medicinu Instituta za biodizajn”takođe su istraživači na Koledžu prirodnih nauka Univerziteta u Arizoni i Odeljenju za psihologiju.
Mamini pomoćnici?
Iako je fetalna mikrohimera uobičajena pojava kod placentnih sisara (uključujući ljude), u biološkoj zajednici se još uvek žestoko raspravlja o efektima takvih ćelija na zdravlje majke.
Ali kao što upozorava koautor Vilson Sajres „to nije samo sukob između interesa majke i fetusa. Postoji i obostrana želja za opstankom materinskog sistema i obezbeđivanjem hranljivih materija i opstanak fetalnog sistema i prenošenje DNK.”
Ako neki nivo fetalne mikrohimere ima blagotvoran efekat na preživljavanje majke i potomstva, verovatno će biti odabran evolucijom kao strategija prilagođavanja.
Pregled postojećih podataka o fetalnoj mikrohimeri i zdravlju sugeriše da fetalne ćelije ulaze u kooperativni odnos u nekim tkivima majke, da se takmiče za resurse u drugim tkivima i mogu postojati kao neutralni entiteti – samo putnici u vožnji. Pretpostavlja se da fetalne ćelije igraju sve ove uloge u različito vreme.
Na primer, ćelije fetusa mogu doprineti inflamatornim reakcijama i autoimunosti kod majke kada ih imuni sistem majke prepozna kao strani faktor. Ovo može delimično da objasni veće stope autoimunosti kod žena (žene imaju tri puta veću stopu reumatoidnog artritisa u poređenju sa muškarcima).
Fetalne ćelije takođe mogu pružiti koristi majkama tako što migriraju i popravljaju oštećeno tkivo. Njihovo prisustvo u ranama, uključujući i carski rez, ukazuje na njihovo aktivno učešće u procesu zarastanja. U drugim slučajevima, ćelije fetusa iz placente putuju kroz krvotok do područja kao što su pluća, gde mogu postojati samo kao posmatrači.
Ćelije fetusa kao neizostavni faktor razvoja dojki i laktacije
Čini se da fetalne ćelije igraju složenu ulogu u ženskim dojkama i otkrivene su kod više od polovine svih žena koje su uzorkovane. S obzirom na koevoluciju majčinih i fetalnih ćelija tokom 160 miliona godina evolucije placente sisara, verovatno je da fetalne ćelije aktivno učestvuju u razvoju dojke i laktaciji.
Proizvodnja mleka je važna, ali energetski zahtevna aktivnost za majku, koja zahteva suptilnu regulaciju. Loša laktacija – uobičajena bolest – može biti povezana sa malim brojem fetalnih ćelija u tkivu dojke. Hipoteza sugeriše da jednostavan, neinvazivan test za merenje broja fetalnih ćelija u majčinom mleku može da pruži prvi dokaz uticaja fetalnih ćelija na zdravlje majke.
Što se tiče raka dojke, postojeći podaci predstavljaju složenu sliku. Fetalne ćelije su generalno prisutne u manjoj meri kod žena sa rakom dojke u poređenju sa zdravim ženama, što sugeriše da one mogu imati zaštitnu ulogu. S druge strane, neki podaci sugerišu da fetalne ćelije mogu potencijalno da promovišu rast tumora.
Štitna žlezda obavlja širok spektar regulatornih funkcija i tokom trudnoće uključena je u efikasan prenos toplote od majke do potomstva. Ponovno, fetalne ćelije pronađene u štitnoj žlezdi povezane su i mogu manipulisati aktivnošću štitne žlezde radi poboljšanja prenosa toplote do fetusa, potencijalno na energetski trošak majke.
Fetalne ćelije se češće javljaju i u krvi i u tkivu štitne žlezde kod žena koje imaju bolesti štitne žlezde, uključujući Hashimotovu tireoiditis, Graveovu bolest i karcinom štitne žlezde, u poređenju sa zdravim ženama. (Zanimljivo je da je karcinom štitne žlezde jedini oblik karcinoma koji se češće javlja kod žena nego kod muškaraca.) Autori sugerišu da majčinski sistem, pokušavajući da preuzme kontrolu nad uticajem fetalnih ćelija, može izazvati opasne nivoe autoimunosti i upale.
Nežna simfonija: Kako ljubav majke postaje delo ćelija fetusa
Trenutni pregled predstavlja pokušaj da se razmrsi mnoštvo uticaja fetalne mikrohimere na mamino zdravlje. Jedna od privlačnih mogućnosti koju istraživanje ističe jeste da fetalne ćelije mogu preuzeti kontrolu nad neuronskim putevima koji regulišu emocije i ponašanje. Na primer, one mogu preoteti mehanizme koji pokreću oslobađanje oksitocina, hormona koji je dugo povezan s emocionalnim vezivanjem majke i deteta.
Zaista, fetalne ćelije mogu biti odgovorne za širok spektar fizičkih i emocionalnih manifestacija kod majke, uključujući trudnoćom povezane tegobe kao što su jutarnja mučnina ili postporođajna depresija. Čak i rani početak menopauze može biti rezultat napora fetalnih ćelija da spreče majku da rađa dalje, radi obezbeđivanja maksimalnih resursa za fetus i, na kraju, dete koje raste.
Autori napominju da fetalna mikrohimera može biti samo jedan deo suptilne i izuzetno kompleksne slagalice. Saobraćaj ćelija je zapravo dvosmeran, pri čemu fetus prima ćelije od majke. Fetalne ćelije iz majčinog tkiva mogu preći placentarnu barijeru tokom kasnijih trudnoća, potencijalno utičući na zdravlje kasnijeg potomstva. Da bi stvari bile još složenije, ćelije kasnijih fetusa takođe mogu preći placentarnu barijeru i ući u mikrohimeričnu arenu, možda unoseći rivalstvo među braću i sestre za ograničene resurse majke.
Suma sumarum ćelije fetusa mogu pružiti nov i moćan način dijagnostikovanja postojećih stanja i predviđanja dugoročnog zdravlja majke. Kako ističu autori, u budućnosti se mogu koristiti i terapeutski, potencijalno za lečenje loše laktacije, zarastanje rana, smanjenje tumora, pa čak i za poremećaje povezane s trudnoćom.
Komentari (0)