Mnogi od nas duguju svojim majkama sam opstanak do odraslog doba. To je težak posao, pobrinuti se da deca ne upadnu u opasne situacije. Ali zaštita majke možda se proteže mnogo, mnogo dalje od samog pojedinca.
Izuzetna dugovečnost čitave ljudske vrste možda se delimično može objasniti dužinom vremena tokom kog deca ostaju pod brigom svojih majki.
Studija životinja koje žive dugo i sporo, uključujući primate, kitove i hijene, fokusirala se na jednu stvar koju ove vrste imaju zajedničku. Mladunci svih ovih vrsta ostaju zavisni od majčinske brige tokom dugih vremenskih perioda.
Prema timu istraživača koji predvodi neurobiolog Metju Zipl sa Univerziteta Kornel, njihovo modelovanje sugeriše da prirodna selekcija tokom vremena ima tendenciju da favorizuje majke koje žive duže – što pomaže pokretanju evolucije dužeg životnog veka kod vrste, piše ScienceAlert.
Naravno, postoji evolutivna razmena. Ove dugovečne vrste imaju manje potomaka nego, recimo, leglo mačića ili gomila mladih paukova. Ali to koristi i potomstvu, omogućavajući više brige po mladuncu.
“To je jedna od zaista misterioznih stvari kod ljudi, činjenica da živimo ovako super duge živote u poređenju sa toliko drugih sisara. Ono što mi iznosimo jeste da je deo objašnjenja za naš dug životni vek ovaj drugi osnovni aspekt naših života, a to je odnos između majke i njenog deteta”, rekao je Zipl.
Životni vek sisara veoma varira, od kratkih 12 meseci kod Milerovog džinovskog sundskog pacova do života dužeg od 200 godina kod grenlandskog kita. Za većinu vrsta, njihov životni vek ima labavu, ali pouzdanu vezu sa veličinom tela.
Neke vrste, međutim, prkose toj vezi, sa životnim vekom mnogo dužim od drugih vrsta slične telesne mase. Ljudi spadaju među ove dugovečne vrste, kao i neki drugi primati, hijene, određene vrste kitova i slonovi.
Ono što ove vrste takođe imaju zajedničko jeste da su sve veoma društvene životinje, koje žive u grupama i međusobno pomažu jedne drugima.
Jedno predloženo objašnjenje za dugovečnost makar nekih od ovih vrsta jeste hipoteza bake. Prema toj teoriji, kod vrsta koje imaju postmenopauzalnu fazu života, bake izlaze iz reproduktivnog perioda, smanjujući reproduktivnu konkurenciju i pružajući podršku majkama koje još rađaju decu.
Međutim, to se odnosi samo na nekoliko vrsta – ljude, orke, beluga kitove, narvale i moguće šimpanze.
Zipl i njegove kolege želeli su da saznaju zašto druge vrste bez postmenopauzalnih baka mogu da žive slično dugo, pa su fokus usmerili na majke.
“Želeli smo da proširimo hipotezu majke i bake kako bismo pogledali specifične načine za koje znamo, kod primata, da preživljavanje majke koristi njenom potomstvu. I da se zapitamo koji su širi i možda suptilniji načini na koje koristi prisustva majke u nečijem životu mogu dovesti do evolucije dugovečnosti. Takođe pokušavamo da objasnimo ovaj fenomen kod mnogo šireg spektra životinja”, rekao je Zipl.
Istraživači su napravili modele koristeći podatke koje su prikupili terenski ekolozi kako bi testirali koliko snažno preživljavanje majke utiče na šanse za preživljavanje njenog potomstva – pa čak i njenih unuka.
Ideja je jednostavna. Kod mnogih ovih dugovečnih vrsta, smrt majke ili bake smanjuje šanse za preživljavanje njihovog potomstva.
Orke provode godine pod brigom svojih majki, dostižući zrelost između 12 i 20 godina starosti. To sugeriše da, kod vrsta kod kojih mladi snažno zavise od svojih majki, duži život majke može direktno poboljšati šanse njenog potomstva da preživi i reprodukuje se. To stvara evolutivni pritisak koji favorizuje jedinke koje žive duže, čak i ako ukupno imaju manje potomaka.
Kroz više modela, tim je pronašao isti obrazac. Kada potomstvo više zavisi od svojih majki, populacije imaju tendenciju da evoluiraju ka dužem životnom veku i sporijem razmnožavanju. Suprotno tome, ako majka rano umre, njeno potomstvo može biti manje zdravo ili manje sposobno da brine o sopstvenom potomstvu, stvarajući lančani uticaj na preživljavanje kroz generacije.
“Kako vidimo da ove veze između preživljavanja majke i sposobnosti potomstva postaju jače, vidimo evoluciju životinja koje žive duže i ređe se razmnožavaju – isti obrazac koji vidimo kod ljudi. I ono što je lepo kod ovog modela jeste da je opšti za sisare u celini, jer znamo da ove veze postoje i kod drugih vrsta van primata, poput hijena, kitova i slonova”, rekao je Zipl.
Istraživači nisu proučavali da li se ovaj efekat proteže i na očinsku brigu. Kod svih proučavanih vrsta majke pružaju najveći deo brige, a podaci o vezama između očeva i preživljavanja potomstva teže se prikupljaju.
Kod vrsta kod kojih su te veze proučavane – ljudi, babuni i drugi primati – snaga i trajanje uticaja majke jači su od uticaja oca.
“Kada posmatrate interakciju majki i mladunaca kod neljudskih primata, možete videti na licima mladunaca da na svetu ne postoji ništa važnije od prisustva njihove majke. Dakle, za mene je bihevioralni rad, u kombinaciji sa demografskim studijama, zaista učvrstio ovu zajedničku evolutivnu nit koju delimo sa našim najbližim rođacima među primatima – a to je da postoji period vremena kada je ceo svet naša majka, i iako to vremenom slabi, nikada ne nestaje. Deo dugoročne težnje ovog pravca istraživanja jeste povezivanje toga sa dugovečnošću, povezivanje ova dva misteriozna i centralna aspekta onoga što znači biti čovek”, rekao je Zipl.
Nalazi su objavljeni u časopisu “Proceedings of the National Academy of Sciences”.
Komentari (0)