Sećate li se onog spokoja kada vas roditelji ostave ispred televizora, znajući da ste u najsigurnijim mogućim rukama? Nekada je televizija bila „treći roditelj”, mudri vaspitač i najbolji prijatelj. Danas, ekran je često minsko polje za dečiju pažnju, prepuno brzih rezova, agresivnih boja i praznog sadržaja. Šta se zapravo desilo sa čuvenom Redakcijom dečijeg programa Televizije Beograd i zašto je nostalgija za tim vremenom mnogo više od običnog žala za detinjstvom?
Kada govorimo o ovoj Redakciji, ne govorimo o prašnjavoj arhivi – govorimo o pravoj instituciji koja je opismenjavala i kulturno oblikovala čitave generacije. Zlatno doba ovog programa počivalo je na jednoj neprikosnovenoj filozofiji: deci se ne sme podilaziti, već im se mora ponuditi najviši umetnički i obrazovni standard.
Evo kako je to izgledalo hronološki, podeljeno po generacijama koje su uz te emisije stasavale.
1. Temelji i crno-bela magija (Generacije rođene 50-ih i ranih 60-ih)
Ova generacija je otkrila televiziju. Za njih je TV aparat bio prozor u potpuno novi svet, a Redakcija je bila u svojim pionirskim danima, okupljajući tadašnju intelektualnu elitu.
- 1958. godina: Početak rada Televizije Beograd. Redakcija se polako formira.
- 1963 – 1965: „Na slovo, na slovo” (prva verzija). Ovu generaciju su opismenjavali Duško Radović (tekst), Vera Belogrlić (režija) i Miodrag Mića Tatić. Deca rođena pedesetih su uz Aćima i Ostoju (koji je uvek gubio slovo „O”) učila abecedu i prve životne lekcije.
Šta je ova generacija dobila: Temelje. Učili su da televizija nije samo zabava, već interaktivni bukvar.
2. Zlatno doba, prelazak u boju i britanski šmek (Generacije rođene kasnih 60-ih i 70-ih)
Ovo je generacija koja je imala apsolutnu privilegiju da odrasta u zenitu moći jugoslovenske televizije. Produkcija je bila raskošna, televizija je prešla na sliku u boji, a vizuelni izraz je postao hrabriji.
- 1971. godina: Snima se kultna verzija „Na slovo, na slovo” u boji.
- 1973. godina: „Neven”. Dolazak Timotija Džona Bajforda na ove prostore promenio je sve. Serija snimana po motivima dela Jovana Jovanovića Zmaja donela je nadrealni, skeč-humor sličan „Letećem cirkusu Montija Pajtona”. Deca rođena krajem šezdesetih su uz Oliveru Marković i Miću Tomića učila o svetu na potpuno avangardan način.
- 1974. godina: Počinje „Kocka, kocka, kockica”. Branko Milićević Kockica kreće sa emitovanjem emisije koja će trajati skoro 20 godina (do 1993). Deca rođena sedamdesetih (i kasnije osamdesetih) su odrasla uz „Tatatatira”. Branko ih je vodio u fabrike, prirodu, rudnike, objašnjavajući svet rada i prirode kroz pesmu i igru.
- 1980. godina: „Poletarac” i „Muzički tobogan”. Dok je Bajford nastavio svoju magiju sa „Poletarcem”, TV Novi Sad pokreće „Muzički tobogan” sa Minjom Subotom (emitovan do 1997).
Šta je ova generacija dobila: Kosmopolitski duh, neverovatnu muzičku edukaciju i svest o tome da se kroz igru može učiti o najozbiljnijim stvarima.
3. Vrhunac izraza, igrane serije i prve senke (Generacije rođene 80-ih)
Deca rođena osamdesetih su uhvatila poslednji voz te velike produkcije, ali su kao adolescenti udarili u zid surovih devedesetih. Za njih je Redakcija pravila formate koji su bili beg u maštu, ali i bolno suočavanje sa realnošću.
- 1985. godina: „Fazoni i fore”. Kroz TV Novi Sad, Ljubivoje Ršumović i Raša Popov (čuveni ludi pronalazač) stvaraju serijal koji je negovao jezičke kalambure i apstraktno mišljenje.
- 1986. i 1988. godina: „Sivi dom” i „Zaboravljeni”. Donka Špiček (urednica od 1974. do 1990.) prepoznaje da omladini treba istina. Ove brutalno iskrene, kultne igrane serije Darka Bajića o maloletničkoj delinkvenciji ostavile su dubok trag. Muzika iz ovih serija (Kiki Lesendrić, Zoran Simjanović) sluša se i danas.
- 1989. godina: „Laku noć, deco” „Laku noć, deco” (1989–1993) je bio kratki format pred Dnevnik koji je generaciji rođenoj osamdesetih predstavljao apsolutni ritual pred spavanje (Lisica, Vuk, Zec, Meda, Gavran).
- „Metla bez drške” (1989–1993, pa do 2001) Vladimira Andrića donela je fantastičan porodični sitkom gde su Zlatko i Duško otkrivali svet odraslih uz maestralnog Cicu Macu (Slobodan Ninković) i Ognjena (Mila Stanković).
Šta je ova generacija dobila: Maštu kao štit pred teškim vremenima (devedesete) i prve lekcije o tome da život nije samo bajka, već ima i sivu zonu.
4. Poslednji odjeci klasike i tranzicija (Generacije rođene 90-ih)
Ova generacija je rasla u vreme kada je država bila pod sankcijama i u krizi. Arhiva i reprize su spašavale stvar, ali je Redakcija, uprkos manjku novca, iznedrila nekoliko dragulja koji se oslanjaju isključivo na briljantnost pojedinca.
- 1996 – 2003: „Pustolov”. Milan Gutović je, uz minimalnu scenografiju ali nadljudski talenat, ispričao preko 400 epizoda priča o istraživaču koji prkosi logici. Njegovo obraćanje gledaocu postalo je antologijsko.
- Kasne 90-te i 2000-te: „Tajna narandžaste ptice”, „S one strane duge”. Pojavljuju se novi formati (Milorad Mandić Manda i njegovo „S one strane duge” sa Trećeg kanala takođe postaju deo kolektivnog sećanja devedesetih, iako nisu striktno bili deo izvorne Špiček-Radović redakcije).
Šta je ova generacija dobila: Naučili su da se i sa malo resursa može napraviti magija ako postoji vrhunski glumac, kao i da stara garda i reprize u sebi nose vrednost koja ne bledi.
Dvehiljadite: Poslednji čuvari kvaliteta
Sa ulaskom u novi milenijum, počela je era interneta, a deca su postala izložena brzim, komercijalnim formatima stranih produkcija. Nacionalna televizija gubila je primat, ali su autori i dalje davali sve od sebe da održe staru vatru. Formati poput „Plave ptice” i „Kukuriku šoua” bili su fantastični, moderni pokušaji da se deci ponudi edukacija, kultura i lep govor. Osman, Borka i pas Šmuci postali su pravi, pametni heroji novih generacija. Uprkos manjim budžetima i nezahvalnim terminima, ovi entuzijasti su pokazali da stari duh dečijeg programa i te kako može da komunicira sa modernim detetom, nudeći mu lepotu i znanje umesto jeftine buke.
Rez i gašenje: Kraj iz političkih razloga
A onda se desio kraj. Međutim, važno je, i jedino pošteno, istaći jednu veliku istinu: Redakcija dečijeg programa, kao moćna institucija, nije nestala zato što su je pregazili internet, moderni crtaći, manjak budžeta ili novi, brzi formati.
Gašenje ove institucije je direktan i svestan politički potez.
Umetnici, pisci i pedagozi koji su decenijama učili decu da misle svojom glavom, da postavljaju pitanja, da sumnjaju i da neguju prave vrednosti, postali su smetnja. Gašenje ovakve redakcije, njeno rasparčavanje i sistemsko sklanjanje sa glavne medijske scene, bio je zapravo tihi protest protiv jednog novog, površnog medijskog i društvenog narativa. Bilo je to svesno ukidanje sistema koji se nije uklapao u nove političke agende. Zbog čega?
Pametna, obrazovana i kritički nastrojena deca rastu u odrasle ljude kojima je izuzetno teško manipulisati. Institucija je morala biti ugašena, jer njeni kreatori nisu pristajali na kompromise sa kvalitetom i etikom.
Izgubili smo mnogo više od lepih televizijskih emisija. Izgubili smo sigurno utočište i ozbiljan filter kvaliteta iza kojeg su stajali pravi stručnjaci. Naša deca su ostala bez sistemskih, televizijskih heroja koji bi ih sa nacionalnih frekvencija učili empatiji, nauci i lepom ponašanju.
Komentari (0)