Ginekologija rules!
Najprijatniji lekarski pregled koji sam doživeo bio je kod ginegologa. Kunem se! Imao sam, u svojoj pacijentskoj karijeri svakojakih prijema bolničke vrste. Šili su mi bradu, spasavali ošurenu butinu, lečili razne upale uha, grla, sinusa, gubitak ravnoteže… ali nikad, obratite pažnju: NIKAD nisam imao tako prijatan prijem kao kod ginekologa!
Znam da ima raznih iskustava, ali ja vam, eto, pričam iz svog – krajnje tupog ugla.
Podranismo Najneispavanija Od Svih Žena i ja tog jutra zarad ekspertskog ultrazvuka, što je naziv koji me već od prvog vagona tera na podizanje revolucije. No, kao i svaki drugi muškarac u sezoni trudnoće ja se pitam samo za indeks sendvič u sitne sate.
Stoga ćutim i glavinjam kroz Dunavski park ka Domu zdravlja i ćutim. Jutro nije moj drugar i to je deo dana u kojem iz mene izranja ćutolog spreman da se posvađa i sa govornim semaforom između Tehnometala i ostrva.
U čekaonici mir i tišina. Sede dve trudnice, stoički čekaju red i povremeno sriču u sebi poruke sa plakata na zidovima ili čukaju fejsbuke po telefonima. Ja sam za to da sedim i ćutim, Najstrpljivija Od Svih Žena je za to da šetka i lupa petama o pod. Molim lepo!
Na red ne stižemo, kako sam podozrevao, sledećeg četvrtka već pre nego što sam u sebi uspeo da promrmljam: „mrzim čekaonice”. I tu kreće otkrovenje.
„Marina” – prozove sestra.
„Može li moj muž da prisustvuje?” – pita Najljubaznija Od Svih Žena.
„Naravno, ako vama ne smeta, dobrodošao je”.
Čekaj malo, tajm aut! Kako to mislite dobrodošao je? Kakav je to rečnik? U glavi mi se vrte iskustva iz prošlih ambulantnih zbrinjavanja. Niko da drekne na mene. Niko da vikne:
„Sedi tu i čekaj!” ili „Gospodine smirite se, zvaću obezbeđenje!” ili „Dođi juče!”
Nemam na šta da uložim protest i to me egzistencijalno razvaljuje, a već sam, očekujući njeno odsečno „ne može”, video sebe kako zovem Đuru da blokira aerodrom dok ja od klupa pravim barikade u hodniku i vičem „živela sloboda!”
„Ako vama ne smeta, dobrodošao je…”
Petrov prvi ginekološki pregled sa Marinom je ujedno i prvi pregled na kome se osećao kao čovek
Kao izduvan balon ulazim u ordinaciju kod Borisa, najljubaznijeg ginekologa u ovom delu Kumove slame. Spremaju se za ultrazvuk dok ja stojim iza njegovih leđa i čekam da se na monitoru pokaže slika.
I onda krene bioskop. Trljam oči ne bih li bolje razaznao pikselažu na ekranu, tražim obrise u kojima bih prepoznao našu buduću sreću i nesanicu, ali to ne ide tako jednostavno. Zato Boris ima strpljenja. Objašnjava svaku promenu na ekranu, pokazuje noge, ruke, prste, kičmu, govori da je zadovoljan, a sve to vreme iz njega ide ton koji bi umirio do nirvane i bandži-džampera na kokainu.
Treba da nađemo, kaže, još samo nosnu kost. Imajući u vidu nosne predispozicije tate, a onda i mame, nos bi morao da se vidi k’o Fruška gora sa Štranda. Na dlanu! Ipak, potraga traje i ja već hoću da kažem Najboljoj Od Svih Žena da to garant nije naše dete, kad eto ti i nosa u kadru.
Bilo bi lepo da vidimo i pol, ali Najuspavanija Od Svih Beba odbija da se okrene. Masira Boris stomak, tera je da se namesti drugačije, ali tatino zlato kao da kaže: „Šta je voajeri? Ajde razlaz! Gledajte serije, meni je još uvek rano za slikanje.”
Izlazimo iz ordinacije dok lekar daje poslednje instrukcije, na licu mu konstantno pliva osmeh, a ja se osećam razneženo k’o snajka u dućanu italijanske kožne galanterije.
Ili još bolje, kao da nisam u Domu zdravlja.
Znam da ovo čitaju mahom mame, ali ako se tu zatekne i poneki sapatnik, ovaj zaključak je samo za njega. Idi, druže, kod ginekologa. Nema veze što si nosilac pogrešnog organa, učini sebi plezir i bar jednom se na pregledu osećaj kao čovek!
Komentari (0)