Malo je kompozicija koje mogu da dotaknu srce tako duboko kao delo „Adagio“ Koncerta za Aranhuez. Iza ovog remek dela krije se bolna i intimna priča – smrt ćerke kompozitora Hoakina Rodriga i njegove supruge pijanistkinje i književnice Viktorije Kamhi, i melodija koja je postala jedini način da tuga za detetom dobije glas.
Postoje tuge koje nemaju ime
Tuge koje se ne mogu izgovoriti, jer bi svaka reč bila previše siromašna za ono što srce oseća. Gubitak deteta – bilo da ga nikada nismo držali u naručju, bilo da je samo na tren bilo tu – ostavlja tišinu koja nikada ne utihne.
To je ljubav bez kraja i bez oblika
To je prazna kolevka u srcu, dani koji se broje u snovima umesto u koracima, osmesi koje zamišljamo i ruke koje ostaju raširene.
Roditelj tada postaje čuvar nečega nevidljivog – ljubavi koja se ne vidi, ali se celim telom oseća.
I baš kao što postoje zvezde koje ne vidimo, ali znamo da su tu – tako i to dete, ma koliko kratko bilo prisutno, zauvek ostaje deo nas
Priča Viktorije i Hoakina
Godina je bila 1939., Pariz, i Viktorija je bila u sedmom mesecu trudnoće kada je počeo prevremeni porođaj. Nažalost porođaj se završio tragično jer beba je preminula, a Viktorija je jedva ostala živa. Dok je ležala u bolnici, Hoakin Rodrigo, slep i siromašan umetnik, nije mogao da pronađe reči, ali je noću svirao.
Vlasnica stana u kome su iznajmljivali sobu, profesorka Amalia Carrasco, prisećala se kako je tih dana čula Rodrigovu muziku:
„Noćima bi sedeo za starim klavirom, svirao tiho, dugo. Čula sam melodiju iz svoje sobe, bila je prepuna tuge i čežnje – ledi krv. Kasnije sam shvatila da je to bila osnova za ‘Adagio’ iz Koncerta za Aranhuez.“
Viktorija Kamhi de Rodrigo bila je ne samo pijanistkinja već i žena od pera – književnica i esejistkinja. Najpoznatije njeno delo je autobiografska knjiga “ Ruku pod ruku s Hoakinom Rodriguom: Moj život uz Maestra” (Hand in Hand with Joaquín Rodrigo: My Life at the Maestro’s Side).
U toj knjizi Viktorija je ispričala njihovu zajedničku životnu priču – od trenutka kada su se upoznali, kroz godine siromaštva, građanskog i svetskog rata, gubitak ćerke, pa sve do uspeha Koncerta za Aranhuez i međunarodnog priznanja.
Kao da to nije bilo dovoljno, po povratku iz bolnice, morali su da prodaju svoj klavir, dragoceni poklon njenih roditelja, kako bi platili troškove lečenja.
„Sporazumno smo odlučili da prodamo moj voljeni Pleyel klavir… tuga na tugu“, piše Viktorija.
U toj tišini i siromaštvu, iz tuge, rođena je muzika koja će obeležiti ne samo njihovu ljubav, već i svetsku umetnost.
Rodrigo je, kroz note, rekao ono što nijedna reč nije mogla da opiše, ljubav i čežnju prema detetu.
Komentari (0)