Da li pretrpavamo decu obavezama?

Sećam se kad je kretala u vrtić. Pričala sam o toj adaptaciji i kondukteru u autobusu, čitala, mozgala šta i kako ćemo, a ovo oko škole – nema nekih priča.
 

Što reče učiteljica, prvo stegnuti a posle lagano popuštati kajase.
 

Gledam raspored, ima po pet časova dnevno. Sila izbornih, fakultativnih, obavezno – izbornih i svakakvih predmeta. Ja sam u prvi išla pre trideset i ihahaj godina i ne sećam se nešto preterano tog perioda, ali da je moja mama ovako dramatizovala – sigurno bih se dobro sećala. 
 

Jedna od dilema je i koji od ponuđenih izbornih predmeta odabrati (a čini mi se da svaka škola ima svoj meni tih predmeta)? Mi smo izabrali čuvare prirode. Mislim da bi mi bilo super zabavno da smo je „dali” na lepo pisanje, a ona još ne zna da piše. Još ne mogu da se opasuljim da je to nekome palo na pamet da ponudi prvacima kao izborni predmet. 
 

Tako su čuvari prirode u petak išli u Zoo Palić. Šta su tamo radili? Zverčica reče šetali po zoološkom, pričali da se ne sme gaziti trava, hraniti životinjei prilaziti kavezima. Za sada je ok, videćemo kako će se razvijati dalje. Mada me i dalje kopka šta rade prvaci na lepom pisanju.
 

Onda , građansko ili veronauka. O tome neću ništa pisati.

I na kraju, fakultativno, mađarski jezik. Nekad je u Subotici bio obavezan kao jezik sredine, a sad je fakultativan. Neka uči dete jezik, to joj može samo koristiti, ko zna kakvo vreme dolazi…

Kad se vrate iz škole, čekaju ih vanškolske aktivnosti

Ali to nije kraj. Pored školskih obaveza svaki pošteni đak prvak treba da ima i vanškolske aktivnosti. Zverčica ide u baletsku školu. Mislim da je to dovoljno, dva časa nedeljno i koncerti koji slede. Znam da ima dece koja pored baleta idu i na plivanje, u muzičku i na engleski. Kad stignu kući, mučeni, kako im je – to samo oni znaju. I ova jedna Zverčicina aktivnost preti da se preklapa sa školom kad se u oktobru promeni smena.
 

Pored svega toga treba da ugura i malo svog zadovoljstva, koji krug biciklom, malo oblačenja lutkica, neki crtani pa i igricu na računaru. Čini mi se da smo ih „malo” pretrpali obavezama.
 

Nečega se moraju odreći i to je tužno.  Ali, društvo nameće, a ja i matori pokušavamo da pratimo. Sve za njenu bolju budućnost.