Nakon 3 neuspešne vantelesne oplodnje, prirodnim putem ostajem trudna. Moje malo čudo je na putu. Trnovitom od samog početka: hematom, krvarenja, terapije. Hematom je otišao i konačno počinjem da postajem svesna da moja trudnoća nije san. Počinjem da uživam, maštam, zamišljam svoje čudo, koje sada već i osećam. Svaki njen pokret milovao mi je srce, punio dušu i ispunjavao život. Mama je samo čekala kada će da mi se javi, dok joj nisam upoznala rutine. A onda mi sredinom drugog tromesečja saopštavaju da imam placentu previju totalis i da ću verovatno ići na carski rez, jer sada više nema mogućnosti da se posteljica pomeri. Mislim – kako god. Vrsta porođaja mi je nebitna, bitno je ono što dolazi: mamina i tatina srećica.
Oko 24. sedmice kreću problemi izazvani previjom. Svakodnevna krvarenja, nekada manje nekada više, stalne kontrole, povremena ležanja u bolnici i nove terapije. Kako krvarenje nije prestajalo, samo je menjalo intenzitet, postajalo je sve jasnije da postoji velika mogućnost prevremenog porođaja. Rečeno mi je da u slučaju jačeg krvarenja moram doći odmah. Tu počinje moja borba da kupim svaki sat duže. Ležim, ne idem nigde, relacija krevet i WC. Odlučna da svoje čudo sačuvam što duže, molim se za bar 27, pa 28, pa 29, pa 30, pa 31.
Četiri dana nakon tog velikog broja za mene (31), a malog za moje zlato, počinje krvarenje, jače i hospitalizacija u poslepodnevnim satima. Kateter uz upozorenja da ne smem ni da sedim, ni da jedem, ni da pijem i da moraju preduzeti protokol kao da ću u salu svakog trena. CTG uredan, plodne vode ima, grlić u redu, krvarenje ne staje. Samo postaje jače. Zbog visokih leukocita ne smeju mi dati injekciju za razvoj bebinih pluća. Uključuju antibiotik da smanje leukocite, ne bih li primila bar dve injekcije. Ćutim, jer samo to mogu. Milujem je i kažem joj: „Čuvaću te još.“
Svane jutro 31+5. Osećam da krvarim jako. Ulazi vizita. Razmišljam da li da prećutim da krvarim da bih probala kupiti još neko vreme. Sreća, ne pitaju ništa. Kažu: „Idete na pregled.“ Na pregledu šest doktora gleda u monitor, razmenjuju poglede, prate sve uglove. Čekam da neko progovori jer ja ne mogu. Samo čujem: „Moramo u salu odmah, ne smemo da čekamo. Ovo može da eskalira i da vas obe izgubimo. Nemojte da brinete, imamo jako dobru neonatologiju, beba ima dobre šanse.“
Dok me voze na kolicima lice mi prže suze, telo se trese, a moje zlato me udara, nikada jače, kao da govori: „Mama, biću dobro.“ Ali mama više ne veruje ni u šta. Mama se boji, ne za sebe, samo za tebe, srećo moja.
Sala, sto, zima mi je. Kažu: „Osetićete trnce“, a u san me uvodi još jedan udarac moje lavice. Budim se, čujem doktora koji pita: „Jesi dobro?“ Ne osećam je više, jedino sam toga svesna, da nije sa mnom. Pitam: „Kako je?“ Ne znam da li me čuo. Spavam. Budim se opet. Ne sećam se da li sam sanjala da je doktor bio tu, ne sećam se šta mi je odgovorio. Spavam. Sada me budi pedijatar: „1840, 48 cm, dobra beba za gestacijsku dob. Na kiseoniku je. Za sada stabilno. Videćete je kada krenete kući.“ Opet spavam. Sanjam je, vidim je, vidim joj lice, iako se nismo srele, nismo dodirnule. U mislima samo: 1840, 48. Moje malo čudo, pet spratova iznad. Diše. Bori se. Gledam u plafon i zamišljam da li je ta prostorija možda baš iznad moje sobe. U mojoj glavi je bila, zato sam naredna tri dana gledala samo u plafon. U sobama pored, majkama donose bebe, a ja svoju pokušavam osetiti kroz plafon.
Na dan otpusta dobila sam sponzorske pelene i kremice za bebu. Medicinska sestra mi nosi torbu i uvodi u lift koji vozi u prizemlje, gde ću dobiti otpusno pismo. Nakon toga mogu otići iznad plafona da vidim svoju palčicu. Vrata lifta se otvaraju, a ispred njih stoji moj suprug sa buketom cveća. Gledam ga, u ruci mi pelene, oko njega očevi sa korpicama u koje će im staviti njihove bebe. On i ja zagrljeni, s pelenama i kartom (otpusnim pismom) za moje mesto iznad plafona.
Dok se približavam neonatologiji, noge mi se toliko tresu da imam osećaj da se saplićem, koraci su mi teški kao da sa svakim dignem 50 kila. Zvonimo. Ulazimo. Oblačimo odela, dezinfikujemo ruke. Čujem bebe, puno beba. Pitam se da li moja može plakati sa CPAP-om. Nema mirisa beba, samo asepsola. Mirise sterilno. Odjednom u nosu osećam miris cveća koje je suprug doneo, a nisam ga ni pomirisala.
„Ovo je vaša beba. Za sada je stabilno, na povremenoj podršci kiseonikom. Možete, ako želite, dodirnuti njenu ruku.“
Gledam je kroz staklo, plačem. Želim da joj kažem: „Evo mame“, ali reči ne izlaze.
Otvaraju mi mali prozorčić, pomilujem joj ručicu i kažem: „Sve mamino na svetu.“ Odjednom počinje pistati aparat. Zvuk sa filmova, na koji u sobu uleću doktori i sestre. Od straha povlačim ruku, dok mi sestra govori: „Ne brinite, sve je u redu, samo vas je prepoznala, pa vas pozdravlja.“ Moja lavica me pozdravila. Toj sestri te reči u tom trenutku možda nisu značile ništa, ali one su u narednih 20 dana odzvanjale u mojim ušima bez prestanka: „Pozdravlja vas.“
Neonatologija je postala moje utočište – pet minuta svakog drugog dana da kroz staklo pomilujem najbolji i najlepši deo sebe, i jedan poziv svakog dana u 13 sati da čujem: „Beba je stabilno.“
Dan 17. – 8:30. Zvuk mobitela od kojeg se „budete i prođete“ u jednoj sekundi. Neonatologija i vesti od kojih sam oživela ponovo, kao onda kada sam u stomaku prvi put osetila svoju lavicu. Beba je u krevetiću, u naredna tri dana možete dolaziti da je hranite, da se bolje upoznate pre odlaska kući.
Prvi put je mama uzima u naručje, prvi put joj gledam okice, trepavice duge kao lepeza, usta puna i crvena. Na prvi, a i drugi pogled ista je tata. Primećujem da je od mene jedino nasledila rupicu na bradi, koju kod sebe volim najviše. Prvi put je hranim. Osetim kako diše. Ne otvara oči. A želim da ih vidim. Jede malo i sporo. Nema dovoljno snage. Ipak je to palčica, sada teška tek 1950 grama. Računaju da će do otpusta imati 2 kg. Mrva. I drugi dan je prošao bez pogleda. Otvorila je oči tek na popodnevnom hranjenju trećeg dana. Taj pogled dao mi je snagu da je opet ostavim i izdržim do sutra, kada mama i tata dolaze po nju da je vode u njenu sobu i njen krevet, koji smo sklapali noć pre otpusta, jer za pre nismo imali snage. Nismo mogli gledati prazan dušek.
Naša mrva veličine dva dlana, 21. dan od rođenja, stigla je kući. S njom smisao života, najveća radost i ponos na njenu snagu i volju da živi. Mrva je znala da je svaki udah vodi bliže mami i tati. Skupa smo disali na daljinu, sada zajedno, s rukom u ruci, dišemo život punim plućima. Prematurusi su lavovi o čijoj se snazi malo govori. A morali bi biti primer i životna vodilja svima. Moja Lavica nama jeste!
Komentari (0)