Roditeljstvo mi je otvorilo vrata jedne nove vrste ljubavi – ne nužno svetije ili čistije od one koju osećam prema prijateljima, roditeljima i mužu.
Pre dve godine sam zatrudnela i za samo pet nedelja mi je dijagnostikovana hiperemeza gravidarum – medicinsko stanje koje izaziva ekstremnu mučninu i povraćanje. Trajalo je celu trudnoću, i ta godina je bila (skoro) najgora u mom životu. Sada mi svi govore da je upravo olakšanje što više nisam bolesna razlog zašto sam toliko uživala u prvoj godini života mog deteta.
Nedugo nakon što sam se porodila, počeo je da mi iskače sadržaj na društvenim mrežama o pesmi „I Think About It All the Time” od Charli XCX, koja izražava bojazan mnogih žena kada je u pitanju majčinstvo. Nedavno sam se vratila na posao i užasno mi nedostaje moje dete. To je najnesrećniji period koji sam imala otkad se rodila – otprilike u isto vreme kada je pevačica Chappell Roan rekla da nijedna njena prijateljica koja ima decu nije srećna.
Mnoge mame su bile ljute na Chappell Roan. Ja samo želim da dođe kod mene i da me sluša dok se žalim.
Umetnici svih vrsta zarađuju za život izražavajući osećanja. Mislim da nije sasvim fer ni da ih kritikujemo ni da ih uzdižemo zbog emocija koje dele. Ali oba ova pop-kulturna trenutka navela su me da dublje razmislim o svom iskustvu – i tuđim.
Početkom 2020. godine otišla sam na kampovanje povodom tridesetog rođendana prijateljice. Nisam želela da idem, ali sam volela svoje prijatelje – pa sam otišla. Plivali smo u reci Wye i ložili logorske vatre. Počela sam studije za učiteljicu, a jedna iskusna nastavnica iz naše grupe nas je učila igrama koje je igrala sa svojim učenicima. Mogla sam da zamislim sebe kako to isto radim. Šalili smo se da ćemo osnovati komunu.
Tada sam se borila sa mentalnim zdravljem, dodatno pogoršanim pandemijom i lockdown-om u Melburnu. Tokom posebno teške epizode, satima sam slušala vođene meditacije, pokušavajući da nateram sebe da dišem, da zaspim. U glavi sam zamišljala veliki kamen u reci Wye, kako voda juri oko njega. Ja sam kamen u reci, ja sam kamen u reci.
U proteklih pet godina, mnogi moji rođaci i prijatelji su preminuli, a neki drugi su postali roditelji. Udala sam se. Neki prijatelji su se razveli. Počela sam novu karijeru. Postala sam majka.
Imati dete bilo je najtransformativnije – ali i najobičnije – iskustvo mog života. Ista sam, ali sam drugačija. Telo mi je drugačije, mozak mi se nikada neće vratiti na staro. Ali nisam se samo ja menjala, niti sam se menjala sama. Plakala sam zbog sebe – plakala tokom hitnog carskog reza – ali ne više nego što sam plakala na sahrani prijateljice, pitajući se kako će njen partner preživeti taj gubitak.
Zapanjila me ljubav koju osećam prema svom detetu, ali mislim da se moja sposobnost da volim nije proširila zato što mi je srce postalo veće – već zato što mi se pogled proširio. Bila sam srećna što sam takvu euforiju već iskusila: kada sam se udala za muža, kada sam igrala napolju na koncertu sa najboljim prijateljicama iz detinjstva, kada sam prvi put videla Njujork.
To ne znači da je prva godina majčinstva bila laka. Bila je izuzetno izazovna. To ne znači da nisam morala da zamišljam onaj kamen u reci i po deset puta dnevno. Ali ne mislim da je trauma iz trudnoće jedini razlog što nisam mrzela ulogu roditelja. Sve ovo samo znači da sam imala sreće što imam „kamen u reci“. Kamen u reci – kampovanje sa prijateljima koji su isti i koji još uvek postoje. Pre i posle tridesete. Pre i posle razvoda. Pre i posle gubitaka. Pre i posle ljubavi. Pre i posle dece.
Ljubav koju osećam prema svom detetu nije nalik ničemu što sam doživela. A ujedno je i nalik svemu što sam ikada doživela. Promenila me na isti način kao kada sam prvi put otišla od kuće, kada sam stajala sama u šumi tokom putovanja, kada sam prvi put volela. Proširila mi je život, na isti način kao kada sam živela sa svojim najboljim prijateljima, kada sam upoznala muža, kada su me druge majke zagrlile dok sam plakala u bolničkom krevetu, a moja beba bila stara svega nekoliko sati.
Preterano idealizovanje majčinstva potcenjuje one koji ga ne doživljavaju pozitivno i koji prolaze kroz ogromne izazove. Privilegije poput pomoći porodice i plaćenog porodiljskog odsustva omogućile su mi prostor da majčinstvo doživim na ovaj način. Nepravedno je prema ljudima koji ne žele decu insinuirati da je život bez njih manje ispunjen.
I pogrešno je svesti roditeljstvo na klišee ili preuveličavati njegov značaj. Ne pišem ovo da bih uradila bilo šta od toga, već da kažem da me način na koji volim svoju bebu zapanjuje – jer osećam kao da mi je proširio kapacitet za ljubav. Otvorio mi je vrata jedne nove vrste ljubavi – ne nužno svetije ili čistije od one koju osećam prema svojoj najboljoj drugarici iz detinjstva, prema roditeljima ili mužu. To je drugačija ljubav – ali je potpuno ista. Ja sam drugačija – ali sam potpuno ista.
Za Gardian piše: Rebeka Vorko je spisateljica iz Melburna
Komentari (0)