Novo istraživanje izazvalo je pažnju širom sveta jer otkriva da muškarci koji su preživeli visoke nivoe stresa u detinjstvu mogu nositi te tragove u svojim ćelijama sperme. Ovi tragovi, poznati kao epigenetske promene, ne menjaju samu DNK, već utiču na to koji će geni biti uključeni ili isključeni – i potencijalno se preneti na dete.
Studija sprovedena na Univerzitetu u Turkuu u Finskoj, a objavljena u časopisu Molecular Psychiatry, proučila je spermu 58 muškaraca i pokazala da su oni sa težim iskustvima iz detinjstva imali specifične epigenetske markere, uključujući promene u metilaciji DNK i izražavanju određenih RNK molekula. Jedan od njih, hsa-mir-34c-5p, ranije je doveden u vezu sa razvojem mozga kod miševa.
Stres koji ste preživeli u detinjstvu ne ostaje samo u prošlosti – može ostaviti biološki trag koji nosite dalje, možda čak i do svoje dece.
Ono što je najfascinantnije jeste da su ti stresori iz detinjstva ostavili tragove koji su ostali prisutni decenijama kasnije. To pokreće važno pitanje – koliko su naše traume zaista prošle a emotivne rane zacelile ako ostaju zapisane na ćelijskom nivou?
Da pojasnimo: genetika i epigenetika – u čemu je razlika?
Genetika se odnosi na nasleđene informacije koje dobijamo od svojih roditelja. To su naši geni – uputstva koja određuju osobine poput boje očiju, visine, građe tela, polnih karakteristika i drugih fizičkih i bioloških osobina. Te informacije su zapisane u DNK i one se ne menjaju tokom života.
Epigenetika, s druge strane, proučava kako životna iskustva i okruženje utiču na to da li će neki geni biti „uključeni“ ili „isključeni“. Epigenetske promene ne menjaju samu strukturu gena, ali utiču na to da li će se neki gen ispoljiti ili ostati neaktivan.
Na primer, dve osobe mogu imati genetsku sklonost ka gojaznosti, ali ako je jedna odrasla u stabilnom okruženju sa zdravom ishranom i redovnim kretanjem, dok je druga bila izložena hroničnom stresu i nezdravim navikama – verovatnije je da će se kod druge ta sklonost aktivirati.
Epigenetika, dakle, pokazuje kako način života i iskustva mogu „dirigovati“ genima, bez menjanja njihovog sadržaja.
Šta ovo znači za buduće roditelje?
Trenutno, naučnici još ne mogu sa sigurnošću tvrditi da se ove epigenetske promene zaista prenose na decu – kod ljudi to nije dokazano, iako jeste kod životinja. Takođe nije jasno da li bi eventualni efekti bili loši, neutralni ili čak korisni.
Ipak, ovo je još jedan dokaz koliko su psihološka iskustva snažno povezana sa fiziologijom i potencijalno i sa nasleđem. Za buduće roditelje, ovo može biti podsticaj da se posvete sopstvenom mentalnom zdravlju – ne samo zbog sebe, već i zbog onih koji dolaze posle njih.
Komentari (0)