Na Facebook i Instagram nalozima roditeljskog portala Bebac, postavili smo jednostavno pitanje: „Da li biste zabrinuti prišli roditeljima koji su na +35 stepeni prekrili bejbi kolica sa pet slojeva krpa, ili biste pomislili: ‘Nije moje da se mešam’?”
Očekivali smo odgovore koji će biti usmereni na bezbednost i zdravlje dece, međutim, reakcije koje smo dobili bile su, blago rečeno, razočaravajuće. Mnogi su se odlučili za pasivan pristup, birajući da okrenu glavu i izbegnu konflikt, iako je očigledno da bi bebi moglo biti ugrožno zdravlje, a možda i život. U ovom tekstu, istražujemo odgovore koji su nas podstakli na razmišljanje o tome koliko je zajednica, zapravo, spremna da se angažuje kada je u pitanju dobrobit drugih, posebno najmlađih koji ne mogu da se zauzmu za sebe.
Da su normalni ne bi uopšte bili napolju na 35 stepeni s bebom, a kamoli prekrili kolica. Zato je bolje ne mešat se.
Ah, društvo, uvek spremno da se drži svojih “vrednosti”, a kad je stvarno potrebno reagovati – nestane onog “dobrog” roditeljstva i “ljudskosti”. Prvo, hajde da prođemo kroz moralne aspekte tih odgovora, ali u duhu crnog humora, jer očigledno je da to većina nas najbolje shvata.
Strah od reakcije i socijalna distanca
„Ne bih se mešala, možda bi roditelji pomislili da sam luda.“
Da, sigurno bi pomislili, jer je mnogo bolje gledati bebu kako se koprca od nelagodnosti u svom malom, vrućem stakleniku, nego rizikovati da se osramotite jer ste pokušali da upozorite na očiglednu opasnost. Moral? Pa, osnovna ljudska dužnost je da ćutite i okrenete glavu, jer šta se vas tiče ako neko učini nešto očigledno štetno? To je njihov problem. I naravno, bolje da se beba “skuva” nego da se neko oseća nelagodno. Kao što rekosmo, to je zaista najveća briga – nikako ne unositi nelagodnosti u život roditeljima, dok im dete možda polako gubi dah.
Samosvest i nesigurnost
Ne verujem da bih prišla jer bih se plašila reakcije, ali bih volela da mene neko upozori ukoliko radim štetne stvari u neznanju tj najboljoj nameri
Da, sigurno ste najpametniji u prostoriji. Možda biste voleli da vas neko spasi, ali sigurno ne biste želeli da prekršite nepisani zakon o tome kako je bolje biti tih i ostaviti druge da prave gluposti dok im deca opasno znoje ispod slojeva krpa. Jer, u čemu je stvar? Ako je roditelj u krivu, sigurno će se „izgraditi“ kroz sopstvene greške, zar ne? Pa, naravno, bolje je da se beba uguši nego da neki hrabar pojedinac pokuša nešto da uradi. Nema razloga da se neko uznemirava zbog toga što bi mogao da spasi dete, jer očigledno to neće pomoći. Najbolje je jednostavno okrenuti glavu.
Roditeljski autoritet i neprihvatanje saveta
„Niko neće reći ‘hvala na savetu’.“
A, da, naravno. Jer svaka osoba koja se trudi da spasi tuđu bebu je zapravo samo neko ko je zalutao sa sopstvenim viškom energije. I u pravu ste – ko bi želeo da utiče na to da se bebi ne desi nešto loše? Bolje je da svi budu ljuti i da se roditelj sam uputi na dno sa svojim neznanjem, nego da neko samo pokuša da spasi situaciju. Na kraju, šta je stvarno važno? Da roditelji misle da su oni u pravu, a beba? Pa, neka se snađe, verovatno već zna kako da izdrži 40 stepeni u zabarikadiranim kolicima. Jer, zašto bi iko želeo da ometa roditeljsku autonomiju i stavi život bebe na prvo mesto?
Apel na privatnost i granice
„Zašto bih se mešala u tuđi život?“
Pa, možda zato što nije normalno videti bebu u bebećoj mini sauni koja se ne može pomeriti jer je „ušuškana“ kao da je na Arktiku? Oh, ali, u pravu ste – kako to da se mešamo u nešto što ne shvatamo? Možda su roditelji samo odlučili da isprobaju nove tehnike i žele da vide da li će im beba postati „superbeba“ sa nadljudskim moćima koja može da podnese ekstremne uslove, kao što je umiranje od vrućine pod pet slojeva marama. Ali sigurno, da ne remetimo njihovu privatnost – neko će se već setiti da im skrene pažnju… jednog dana. Možda, ako budemo srećni, roditeljima će jednostavno biti jasno da beba nije najsrećnija u svom malom „saunskom aranžmanu“, ali do tada, bolje je ništa ne reći i čekati da neko drugi preuzme odgovornost.
Da sumiramo…
Dakle, sve u svemu, bolje je biti tih i gledati kako beba ponekad polako ulazi u stanje opasno po život, nego se suočiti sa potencijalnom nelagodom ili negativnim reakcijama roditelja. Šta je uopšte važnije? Da li je to zdravlje i sigurnost deteta ili vaša „udobnost“ i „neupadanje“ u tuđa posla? U društvu koje stalno preispituje granice lične slobode, izgleda da je biti tih i pasivno-agresivno odsutan mnogo lakša i, očigledno, moralno prihvaćenija opcija. Ko bi želeo da postane „taj koji je nešto rekao“ kad može samo da prećuti, a beba se sigurno neće ugušiti zbog nekoliko slojeva krpa. Koga to zanima?
Zato, sledeći put kada budete videli roditelje koji prave očiglednu grešku, slobodno nastavite da gledate na drugu stranu i prećutkujete. Bolje je tako, zar ne? To je najvažniji posao svih nas: gledanje ili negledanje, komentarisanje u glavi i čekanje da se stvari same reše. Na kraju, sve je to njihov problem, a beba… Pa…
Šalu na stranu, kako se asertivno obratiti roditeljima u ovakvoj situaciji?
U situacijama poput ove, kada primetite nešto što vam deluje kao potencijalna opasnost za bebu, najvažniji korak je da ostanete smireni i jasno izražavate svoje mišljenje na način koji ne napada, ali i dalje prenosi zabrinutost. Asertivnost podrazumeva iskrenost i poštovanje tuđih granica, ali i vaših. Kada se obraćate roditeljima, važno je koristiti „ja“ izjave kako biste izbegli da zvučite optužujuće, na primer: „Primetila sam da su kolica prekrivena s više slojeva, a zabrinuta sam zbog visokih temperatura. Možda bi bilo korisno da proverite temperaturu, jer to može biti neugodno za bebu.“ Ovaj pristup je delikatan jer izražava vašu zabrinutost bez osuđivanja, a istovremeno ostavlja prostoru roditeljima da donesu svoju odluku.
Komentari (0)