Razonoda uz ”Babine” i prababine priče

Baba ju je već ranije videla, kada je bila kod nas u Novom Sadu nakon Miluškinog rođenja, pa se sada uželela. Prababa je jedva dočekala da je upozna, posebno što je nekoliko dana pre našeg dolaska imala neobičan san.

Kako smo stigle, nakon opšteg oduševljavanja i zagledanja na koga liči, pa malo nosanja bebe po kući, ali ubrzo i prosleđivanja dalje jer je bole ramena, moja baba, a Miluškina prababa (74 godine), mrtva ‘ladna mi reče: „Joooj sine, znaš li ti da sam ti ja bila umrla?!”. Začuđeno je pogledah, a ona nastavi: „Sanjam ti, sine, neki noć, kako sam na nekoj livadi, hodam sama i hoću da se smrznem koliko je hladno. Tu se oko mene pojaviše neki ljudi, a meni postade još više zima, i počeh da umirem, a sve razmišljam kako je to šteta jer ni prvu praunuku nisam upoznala. I taman kada mi se duša odvojila od tela, pojavi se neki čovek s bradom i onim ljudima reče: ‘Njoj odlož’te’. Mislio je na smrt. Tad se probudih zaleđena, odoh do kupatila i videh u ogledalu da sam bleda kao sneg. Umrla sam sigurno, ja kad ti kažem, ali me želja da vidim praunuku vratila”, ispriča moja bakuta Ljubinka, uz silnu zabrinutost što ne zna do kada joj je smrt odložena. A srećna je, kaže, što će ići zlatnim stepenicama u raj jer je čula u indijskoj seriji da se to dešava ženama koje su postale prababe.

Ona, kao i većina starih, zna da je i meni i bebi hladno, iako naravno nije i toplo smo obučene, i normalno, zna da smo gladne, bez obzira što sam ja sasvim solidno ručala i bebu nadojila. Po pojedinim postupcima moja majka s godinama sve više liči na nju.

Miluška i ja smo u Užicu spavale zajedno u maminoj sobi na širokom francuskom krevetu i svako jutro su me budile velike senke nadvijene nad našim glavama. Naime, prvo bi moja majka pre šest sati, kada krene na posao, ulazila u sobu da vidi da li je sve u redu, pa bi se nagela skroz blizu da nas bolje vidi, a ja bih onako bunovna umesto njene glave u tami videla neku prikojasu od koje ne bih znala kako da uteknemo. Nakon sat vremena bi isto uradila i baba, približivši svoje lice bebi, da proveri diše li, jer je bila sva zabrinuta da ću se nesvesno okrenuti tokom noći i leći preko nje. Kaže, čitala je u novinama da se to jednoj ženi desilo. 

Ubrzo bi se i beba budila, pa bi dan mogao da počne.

Miluški su se radovale brojne komšije, familija, mamini i babini prijatelji. Nema ko nam za tih desetak dana nije dolazio na ”Babine”. I verujte mi, iskreno sam uživala, jer su mi to sve drage osobe. Beba je u početku bila malo nervozna. Prvo veče verovatno zbog putovanja, promene ambijenta, nadmorske visine, a sutradan zbog buke.

U Novom Sadu smo preko dana uglavnom same i tiho je. Najglasniji su razgovor, tv ili muzika. E u Užicu je malo drugačije. Da li zbog konfiguracije terena, pa im je u genetski kod ugrađena sposobnost dovikivanja s brda na brdo, ili zbog nečeg drugog, Užičani pričaju prilično glasno. Toliko glasno da sam se nakon osam godina u Novom Sadu odvikla, pa mi sada zvuče kao da galame. Međutim, Miluška se brzo privikla i ni najmanje joj nije smetalo da je, njoj nepoznate osobe, uzimaju, nose, ljubnu je u kosu, ili joj tepaju kreveljeći joj se ispred lica. 

Najviše su me oduševile mamine koleginice, koje su jedno veče stigle donoseći zajednički poklon. Prva je nosila pogaču, druga pitu, treća flašu pića za Zorana, četvrta tortu, peta „Riznicu priča o princezama”, a šesta kovertu. Veče je bilo izuzetno prijatno, a one su, naravno, sve zajedno ispozirale s bebom za Fejsbuk.

Iako sam se tih dana prilično odmorila, deo mene je sve vreme bio na oprezu, a to je valjda normalno. Pažljivo bih pratila svaki pokret osobe koja bi uzimala Milušku, posmatrala kako je nosi, kako je pridržava, koliko joj se licu približava…

Užasno mi je bilo neprijatno, iako sigurna sam ne bi trebalo da bude, da pojedinima govorim da joj pridrže glavicu ili da je okrenu na drugu stranu jer im, na primer, desnima glođe džemper. Većina je sve radila kako treba, ili bar onako kako mislim da treba, ali da nije bilo tako pitala sam se da li je nepristojno reći da ne mogu da uzimaju bebu, kao što neke majke govore, kada su se našem dolasku toliko radovali.

U međuvremenu, Zoran se radovao našem povratku. Prvih dana smo se čuli jednom, maksimalno dva puta dnevno, ali kako je vreme prolazilo, zvao nas je po nekoliko puta, slao poruke, gledali smo se preko Vibera, bilo je jasno da se baš poželeo. Rekao je da izgleda kao da sam u Užice odvela jednu, a kući vratila drugu bebu koliko je porasla. Podestila sam ga kako sam je kada je napunila dva meseca tamo odvela u Savetovalište, jer nisam mogla da dočekam naš zakazani pregled u Novom Sadu, i zamolila ih da je izmere, što su rado učinili.

U drugom mesecu je napredovala 910, a onda u roku od deset dana još 350 grama. Prekosutra puni tri meseca, i ne znam koliko je tačno porasla, ali znam sigurno da skoro svaki dan odvojim bar jedan komad odeće koji joj je omanjao.