Nova rutina
Pročitaš naslov bloga i kažeš da je kontradiktoran, kako „nova” rutina? Pa tako lepo. Ana je počela da radi pre dve nedelje (tačno jedanaest meseci od porođaja) i sada su jutra puna akcije. Njeno radno vreme je od 7h i dinamika nam od pre dve nedelje izgleda prilično intezivna.
Do 6:00 smo oboje budni i imamo 20 do 25 minuta pre nego što Ana napusti stan. Narednih sat vremena ja se sam borim sa mojim momcima.
Viktor je po pravilu budan i glasnim brbljanjem i vikanjem ispraća mamu. Luku budim oko pola 7 uz obavezan crtać i naravno – nošu. Mleko smo počeli da konzumiramo posle noše jer smo imali par prolivanja mleka po sebi, tepihu i svuda okolo. Pored onoga što se očekuje u noši par puta je sadržaj bio pojačan i mlekom. Jutarnja koncentracija Luki baš nije vrlina.
Vreme na noši ja koristim da spremim krevet i izaberem stvari za oblačenje. Isto to vreme koristim i da Viktora udaljavam od Luke i noše, mada je mlađi brat izuzetno uporan i prilično brz u tehnici puženja.
Posle mleka pijemo neki sirup da pojačamo imunitet, a to smo prozvali „čarobnim napitkom” inspirisani crtanim filmom „Asterix”. Luka posle toga postaje jak. Sve se to radi uz mnogo glupiranja, pričanja i mog obaveznog beskonačnog čuđenja kako se popilo sve mleko i sav čarabon napitak. To Luku oduševljava.
Dok se peru zubi Viktor mora da je u krevecu i tada prilično glasno negoduje. Kažem mora da je u krevecu, jer ima neobičnu potrebu da se bavi vratima i štokovima od vrata, što nije baš najsrećnija aktivnost.
Kada dođe na red oblačenje Luke i to mora da ima svoju priču: to su šmekerske majice ili sa motorima ili omiljena sa „Munjom Mekvinom”. Sve to prati mlađi brat uz brbljanje i guranje u usta svega što stigne. Tako da često to izgleda ovako:
„Ajmo Štrumfe ovu šmekersku majicu sa motorima, čekaj Viktore nemoj vrata da pomeraš.”
Odem i zatvorim vrata, to je najjednostavnije.
„Ajde jedna ruka, tako, bravo… Viktore batali fioku, opet ćeš imati čvoruge.”
Pomerim ga od fioke.
„Bravo Luka, ’ajmo sada druga ruka, gde je druga ruka? Bravo Luka… Viktore, ne taj autić u usta”
Uzmem mu autić.
„Evo sine sada pantalone da obučemo, tako… Viktore nemoj da plačeš zbog autića evo ti ovaj plastični bager…”
Dajem mu bager.
„Luka dođi da zavrnem nogavice, pusti bager Viktoru!”
Odvajam Luku od bagera i Viktora.
„Hoćemo ovaj Forza JUVE duks?” Viktor se udara bagerom po glavi i počinje da viče.
„’Odi pile moje malo, nevaljali bager da tata ljubi evo Điha, điha…”
„Luka nemoj ti sada điha, điha, bata je mali…”
Luka me ubeđuje da je on mala beba i počne da puzi, a Viktor u tom trenutku počinje da se smeje.
Koristim tu priliku da obučem košulju.
Viktor je već otpuzao do predsoblja i radu dubinsku analizu obuće na koju nailazi.
Vraćam ga u krevetac.
Još par borbi i stiže Ivana, divna devojka koja nastavlja borbu sa Viktorom dok ja sa Lukom krećem u vrtić.
U ovaj dinamičan ritual nekada dodajemo Lukno prolivanje vode po sebi, Viktorovo prepunjavanje pelena ili kombinacija svega. Ili Luka u prolazu stane bratu na prst…
Kažem vam: rutina.
O autoru
Dejan Pataki je tata, koji se posle ludog života u svetu di-džejinga i rock n roll-a skrasio i osnovao porodicu. Njegov mlađi sin Viktor se rodio pet dana drugog rođendana starijeg brata Luke. Dejan piše na http://patakblog.com/
Komentari (0)