Kako detetu stavljate do znanja da ga volite

Volimo svoje dete. Sve bismo učinili za njega. S kakvim samo žarom opisujemo prijateljima simpatičnu „genijalnu” izjavu našeg mezimca. Topimo se od miline posmatrajući ga iz prikrajka kako se igra, ali da li se ikada zapitamo kako mu zapravo stavljamo do znanja koliko ga volimo, koliko nam je važno i koliko nam je život lepši otkako je ono ušlo u naš svet?

Katarina Majkić, pedagog u Savetovalištu za porodicu u Predškolskoj ustanovi „Radosno detinjstvo” u Novom Sadu, ukazuje na to da je veliki deo vremena koji roditelji provode sa svojim detetom zapravo usmeren na borbu sa sopstvenim strahovima. To je naročito izraženo kada su deca mala, a ogleda se u tome što im neprestano govorimo „nemoj”, tj. „nemoj to da radiš”.

– Fokusirani na to da nam dete odnekud ne padne, nešto ne slomi ili nešto ne proguta, zastanemo li na trenutak i zapitamo li se kako dete doživljava to „nemoj”, koje tako često sluša? Vođeno glađu za igrom i istraživanjem a ne poznajući dovoljno svet u kome živi, ono vrlo lako može da zaključi da je svet opasno i nebezbedno mesto za život, pa može početi da se postepeno povlači i odustaje od istraživačkih aktivnosti koje su vrlo značajne za njegov pravilan psihofizički razvoj – kaže naša sagovornica.

Ne: nemoj da vadiš činiju iz fioke

Da: molim te, vrati tu činiju u fioku

Ne: ne penji se, pašćeš

Da: stojim tu pored tebe, reci mi ako ti bude potrebna pomoć

Dete, kaže ona, može tako da zaključi i da roditelj nema poverenja u njegove sposobnosti, pa ga zato stalno opominje rečju „nemoj”. 

Sve to doprinosi sadržaju i načinu na koji dete gradi sliku o sebi. Tek kasnije, kada dete krene u školu i ne pokazuje dovoljno inicijative, nema motivaciju da do kraja uradi zadatak, lako odustaje, zapitamo se gde smo pogrešili.

Prema rečima pedagoga, tipična roditeljska greška je ako stalno idemo iza deteta i skupljamo igračke koje je razbacalo. Da li ga tako učimo odgovornosti i da li mu upućujemo poruku da verujemo u njega? Ako zastanemo i razmislimo na trenutak, nije teško da zaključimo da mu na taj način ne ostavljamo mogućnost da uči na svojim delima. Očekujući od deteta da sve uradi besprekorno, tj. onako kako smo mi zamislili, šaljemo li mu poruku „moraš biti savršen, jer jedino ako si savršen, ja ću te voleti”.

Takođe, radeći umesto deteta ono što ono samo može da uradi upravo da bismo ga poštedeli nekog neprijatnog posla, bolje od njega namestili krevet ili ubrzali proces oblačenja, šta dete drugo može da zaključi osim „jedino sam sposoban da ubedim druge da brinu o meni” ili „ne vredi ni da pokušavam jer, šta god da uradim, neće biti dovoljno dobro”? Na taj način svakako nećemo uticati na razvoj njegovog samopoštovanja. Što je dete samostalnije u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, što je sigurnije u svoje veštine kao što su penjanje, skakanje, trčanje, ono počinje sebe da vrednuje vrlo visokim stepenom na svojoj unutrašnjoj lestvici vrednosti.

Koliko puta u toku dana kažemo detetu da ga volimo? Koliko puta u toku dana, bez ikakvog povoda, jer nam povod i nije potreban, pogledamo dete u oči i uputimo mu pogled pun ljubavi i razumevanja? Koliko često obratimo pažnju na dečje ponašanje koje je adekvatno i prihvatljivo, i to pohvalimo, ili se pretvaramo u lovce na nestašluke? Pri tom zaboravljamo da su nestašluci vrlo zabavni i da su sastavni deo odrastanja. Pa i sami smo ih u detinjstvu vrlo često činili. 

Ako uložimo minimum truda da preformulišemo poruke kojima se obraćamo detetu, dajemo mu veliki ulog za njegovu budućnost.

U svakodnevnoj komunikaciji, umesto da počnemo rečenicu sa „nemoj”, možemo mu dati uputstvo šta očekujemo da uradi. Vaša topla emocionalna reakcija, verbalna poruka kojom ga podržavate i stavljate mu do znanja da ste primetili njegov mali podvig ili uspeh, učiniće da dete veruje u sebe i sopstvene snage i kod deteta će se razvijati inicijativa za nove poduhvate.

I ne zaboravite: na pitanje „ko sam ja i šta mogu”, koje dete podsvesno često sebi postavlja, odgovor dobija upravo od vas, kroz poruke koje mu svakodnevno upućujete.