Novac, pasoš i hanzaplast obavezan su sadržaj putne torbe koja garantuje dobar odmor. Koliko puta se dogodilo da nedostatak poslednje sitnice zagorča ne samo dane plandovanja, beć i svakodnevni život.
A kako je nastao mali, spasonosni, najpre obični flaster, a kasnije i hanzaplast, u obliku kakvom ga danas koristimo?
Pretpostavlja se da izum nastao početkom 20. veka. Po jednoj priči, Englez Dikson nije mogao da gleda suprugu kako se prilikom rada u kuhinji često povređuje. Zbog toga je uzeo lepljivu traku i na nju praktično nalepio čiste komadiće tkanine. Gospođa Dikson je, zatim, kada bi se povredila, lepila ove trake po ranama štiteći se od daljeg povređivanja i infekcije, piše "Politika".
Izum za zaštitu manjih rana prihvatile su faramceutske kompanije koje us odmah sagledale mogućnost dobre zarade. Međutim, novo vreme donelo je nove varijante pronalaska. Tako se 1922. godine pojavio prvi hanzaplast, komadić samolepljivog flastera sa sterilnom gazom u sredini.
Hanzaplast je veoma brzo postao popularan, a tome je doprinela činjenica da se lakše i jendostavnije koristi od flastera.
Za njegovu upotrebu nije potrebno seći lepljivu traku, niti stavljati gazu na ranu, a zatim je lepiti flasterom, već je bilo dovoljno samo odlepiti zaštitnu hartiju i zalepiti hanzaplast na povređeno mesto.
Desetak godina kasnije hanzaplast se već uveliko proizvodio i ljudi su ga masovno koristili.
Povrede koje nastaju prilikom sečenja namirnica, brijanja, ili obavljanja bilo kakvog drugog posla u kući, najlakše se leče ovim malim ali efikasnim ’pomagačem’.
Poslednjih decenija praktična forma dobila je i nove namene pa se uz razne hemijske dodatke koje ispuštaju koriste za lečenje opekotina, odvikavanja od pušenja, protiv bolova, u nekim metodama lečenja depresije, a postoje i flasteri za koncentraciju.
Komentari (0)