Šta nam sve otkriva nauka o bebama?

Za portal Radio – televizije Srbije otkriva kako je baviti se naukom o bebama kao i šta se sve može danas naučiti o njima. 

‒ Da, bavi se za mene veoma interesantnom temom ‒ kako proniknuti u mozak ljudskog bića koje ne govori, ne sledi instrukcije i grubo prekida svaki eksperiment. To je izazov sa kojim su suočeni naučnici u Bejbilabu na Univerzitetu Berkbek u Londonu, gde se odvijaju sofisticirani eksperimenti u cilju što boljeg razumevanja ranog razvoja ljudskog uma.

Naime, u prve dve godine života mozak beba je izložen mnogim promenama; više nego tokom celog života. Razvijaju se svest, osobine ličnosti, temperament i razne sposobnosti. U tom periodu sve postaje vidljivo, pa i prvi znaci da razvoj može da krene u drugom pravcu. Međutim, ovaj uzrast je i najteži za istraživanje, mnogi standardni alati kojima se služe neuronaučnici nisu primenljivi na bebe jer one jednostavno neće ležati budne i mirne u mašini koja treba da im snimi mozak. Dodatno, ne mogu da odgovore na postavljeno pitanje ili da učine nešto kako im se kaže.

‒ Jasno je da rad sa bebama traži posebne uslove. U Bejbilabu postoji kuhinja sa grejačima za flašice, prostor za presvlačenje, dovoljan broj toaleta, čekaonica je živopisno dekorisana sa igračkama koje su lake za čišćenje. Sa druge strane, same laboratorije su veliki prazni prostori, zidovi su obojeni u sivo zato što bebe lako gube koncentraciju. Projekat je podržan od strane tri fondacije sa više od dva miliona funti, učestvuju bebe uzrasta od 18 meseci do tri ili četiri godine. Eksperimenti se vrše bežičnim modelima elektroencefalografije (EEG) i novom tehnikom ispitivanja elektromagnetnog spektra NIRC (Near-infrared spectroscopy), koja aktivnosti mozga beleži različitim bojama i tehnologijom koja prati pokrete oka kako bi se ustanovile eventualne nepravilnosti. To se sve odvija dok se bebe kreću i igraju sa drugom decom. Cilj studije je da se prouči mozak bebe u „dobu pelena”, kada počinju da uočavaju razliku između sebe i drugih, jezik kreće da se razvija i prvo pamćenje se beleži.

‒ Bebologija je namenjena radoznalim budućim roditeljima, jer pre svega razbija mitove o trudnoći i kroz naučno dokazane činjenice pruža odgovore na važna pitanja. Nastala je od kolumne koju sam pisala za Nju sajentist dok sam bila prvi put u drugom stanju, sa svojom kćerkom Matildom. Toliko mi je nekih ozbiljnih pitanja tada prolazilo kroz glavu, na primer, koliko je zaista opasno popiti čašu vina u trudnoći, ali i onih pomalo bizarnih ‒ da li moja beba može da oseti ukus karija koji upravo jedem. Da li je moj fetus svestan, i kada nastaje svest i šta se zapravo tu odvija? Nisam uspela da pronađem razumne, naučno utemeljene odgovore ni na internetu, ni u običnim knjigama o trudnoći. Tako sam počela da pišem kolumnu gde sam u potrazi za odgovorima istražila medicinsku i ostalu naučnu literaturu, to se nastavilo i nakon porođaja jer su se pojavila mnoga druga pitanja, poput: da li bebe mogu da se zbune ako ih ponekad nahranite formulom umesto dojenjem, ili zašto bebe nemaju mladeže i kako oni nastaju.

‒ Iznenadilo me je koliko se pravih naučnih objašnjena krilo iza svih ovih pitanja, koliko se neko time bavio, ali sa druge strane, interesantno je koliko je zapravo malo istraženo u vezi sa trudnoćom, kada govorimo o opštepoznatim stvarima, o jutarnjoj mučnini, na primer. Toliko žena ih ima, neke završe i u bolnici zato što ne mogu da jedu tokom prvih meseci trudnoće, ali do sada niko nije dao razuman odgovor na ovo pitanje jer se smatra da je to normalno.

 â€’ Mislim da se to tradicionalno podvodi pod „ženski problem”, a među istraživačima žene su manjina pa samim tim nešto poput jutarnje mučnine ne smatra se nečim što može da utiče na poboljšanje kvaliteta života generalno. Iako sam, sa druge strane, sigurna da bi mogla da se pronađu sredstva za razvijanje novih terapija protiv jutarnjih mučnina jer je jasno da postoji klinička potreba za tim.