Plakanje satima, spavanje u mini-obrocima i krajnosti osećaja – život s plačljivom bebom može veoma da optereti roditelje. Kako porodični život opet dovesti u normalu?
Tri meseca. To je bio magični broj, svetlo na kraju tunela. S tri meseca će Leon konačno bolje spavati i neće hteti da jede svakih sat i po. I najvažnije, neće više toliko plakati. To su svi rekli – dede i bake, prijateljice, knjige o odojčadi, kojih je Snežana nabavila u gomilama. I pedijatar ju je umirivao: s mališanom je fizički sve u najboljem redu.
No dugo očekivani datum je prošao a Leonovo malo telo je i dalje bilo pod stalnim stresom. I dalje se budio barem svaka dva sata i došao samo na otprilike osam sati sna, kad se zbroje dnevno i noćno spavanje. I svako poslepodne oko 17 sati započelo bi plakanje.
Dete mi je pokušavalo nešto reći, a ja to nisam razumela
Plakanje protiv kojeg ništa nije pomagalo – ni duda varalica, ni sat-igračka, ni sati nošenja naokolo u stilu «ja letim». Dok majka nije sama briznula u plač. «Tako sam često očajavala», priseća se 33-godišnjakinja, «jer sam mislila: možda je lekar ipak nešto prevideo i Leona nešto boli. To je bio taj osećaj bespomoćnosti: dete mi očajnički pokušava nešto reći a to ne dopire do mene. A ko bi ga trebao razumeti, ako ne ja?»
Snežana i njen sin nisu jedini s takvim iskustvom. Stručnjaci procenjuju da je otprilike svaka peta beba «plačljivac». Prema definiciji stručnjaka to su bebe koje u razdoblju od tri nedelje plaču najmanje tri dana sedmično po tri sata dnevno.
Plač koji se ne da umiriti nije jedino što roditelje iscrpljuje i čini nesigurnima: gotovo uvek je popraćen velikim problemima sa spavanjem.
Mišljenja o tome da li je danas više takve dece nego ranije, su podeljena – no u svakom slučaju se taj fenomen danas shvata ozbiljnije. U korist onih koji pate od toga. «Nije mi bilo lako da tražm pomoć», seća se Snežana, «to bi bilo kao priznavanje krivice: sad imaš dete i ne možeš izaći s time na kraj». Omiljeno i neodređeno objašnjenje «tromesečni kolici» nije je uverilo – zaista, ni aktuelne medicinske studije ne mogu dokazati povezanost pojačanog plakanja i probave.
Mali osetljivci
No naučnici koji proučavaju odojčad, lekari i iscelitelji se slažu u jednom: plačljivci pate od «poremećaja regulacije». To znači: veoma su osetljivi i time razdražljiviji od ostalih beba. Slično odraslom čoveku koji nakon uznemirujućeg filma ne može da spava – samo što za preosetljivo odojče i viseća pokretna igračka iznad stola za previjanje može biti previše. Radi li se tu o urođenim sklonostima? Da – ali iskustva majki govore da to nije sve jer niti jedan "plačljivac" nije isti i različitoj deci različite stvari izazivaju suze.
Prvo vreme s bebom nalikovalo je stalnom ispitivanju
Ovako je bilo kod Snežane: prvo je sve nalikovalo porođaju iz slikovnice, no nakon dvanaest sati je zapelo. Doktorka je savetovala hitan carski rez. «Moj dečko Danijel i ja smo oboje plakali, toliko smo bili razočarani», seća se. Nakon što je babica roditeljima pokazala dete («Najsretniji trenutak u životu!»), šok je ubrzo bio zaboravljen, no novopečena majka je već u bolnici primetila da je njena beba manje uravnotežena od ostalih. Doduše brzo je uvidela da Leon uglavnom mirno zaspi na grudima. No jedna medicinska sestra ju je opomenula da bi bilo bolje da to ne pređe u naviku.
To je Snežanu učinilo još nesigurnijom. «Još sam u trudnoći stalno imala na pameti: ne smeš sada grešiti, nešto nezdravo jesti ili prevideti neku opasnost», priča ona. «Leonov nemir me zaista činio nervoznom – i to se opet prenosilo na njega. Osećala sam se kao da sam stalno na testu.»
Slušati unutarnji glas
Otac Danjiel uložio je sav trud u podršku majci i detetu. Preuzeo je celokupno domaćinstvo i ostao priseban u teškoj situaciji. «Primetili smo da smo dobar i jak tim i da smo se kroz ovo još više zbližili», priseća se Snežana.
Manje stabilna partnerstva dodatno trpe: kad su živci na rubu, jedna pogrešna reč dovodi do provale ljutnje. Jedno prema drugome – ali i prema detetu, jer se osećaj bespomoćnosti može pretvoriti u agresiju. Leonova majka je jako brzo pronašla način na koji će se s tim nositi. «Ponekad me njegov plač jednostavno dovodio do ludila. Tada je bes bio gotovo velik kao saosećanje. U takvim trenucima bih jednostavno otišla u drugu sobu i udarala jastuk». No plačljivci su često žrtve zlostavljanja: impuls, uzeti urlajući svežnjić i tresti ga, može biti prejak. To je za odojče opasno po život.
Konačno mi je uspelo da umirim dete
Snežana je na kraju sa sinom otišla pedijatru. Imala je sreće: lekarka je bila smirena i iskusna i dala joj je neprocenjive savete kako da umiri svoju bebu. «Brzo sam shvatila da se mogu osloniti na vlastitu intuiciju». Dojiti u snu, doneti bebu u svoj krevet – zašto ne ako to odgovara svima?
Nakon nekoliko sesija, majci i detetu je krenulo bolje: «Leon se smekšao, miruje – prava beba-Buda», kaže Snežana s olakšanjem. Konačno ima osećaj da se njeni gestovi pune ljubavi konačno primaju: «On i dalje puno plače – ali sad ga mogu umiriti. Ogromna razlika!»
I noći su mirnije: doduše Leon se i s pet meseci budi svaka dva i po do tri sata i opet zaspe nakon dojenja. «Naravno da sam malo zavidna kad slušam majke čija deca spavaju šest sati u komadu – ali, zato je Leon tako divna, mala osoba. Sada puno više uživam u životu s njim.» Želja za još dece je i dalje tu: Leon će u svakom slučaju dobiti još jednog batu ili seku.
