Luka prvi put kod bake, bez mame i tate

Baka je već odavno izrazila želju, pomenute obaveze, Viktorova frka oko zubića ali i Lukino ludovanje poslednjih dana ubrzalo je našu odluku. Kada kažem „ponašanje” mislim na to da mu se nije išlo u vrtić ujutru, da su nam vaspitačice rekle da je postao osetljiv i razdražljiv, da je nekako postao nestrpljiv kada nešto traži… Odlučili smo da ga ja u sredu posle posla odvezem za Zrenjanin kod bake, a da ćemo zejedno ići po njega u subotu. U utorak je Luka bio posebno inspirisan da pravi čuda: nikako nije bio raspoložen da deli igračke sa bratom, rasplakao se jer je video sok u frižideru, a mi smo mislili da posle čokoladnog mleka oko pola 9 uveče nije dobro piti hladan sok od jabuke, uporno je tražio da gleda crtane filmove kao što su „Mašai medved” ili „Asterixi Obelix” (primećujete tatin uticaj?), nikako mu se nisu skupljale igračke… Svađali smo se do pred spavanje. Glupirao se i dok je prao zube: noktima pravio kratere po sapunu… Ništa strašno, ali skupilo se. 
 

Sreda posle posla: kao i uvek radovao se putu. Jako se obradovao baki. Ona ga je okupirala dok sam se ja iskrao i odvezao nazad u Novi Sad. Toliko sam bio umoran da mislim da sam zaspao pre 9, sebično ostavljajući da se Ana bori sa Viktorom.

 

Buđenje u četvrtak. Skoro sam krenuo po nošu pravo iz kreveta. Uključio sam, a odmah zatim i isključio ringlu na kojoj redovno grejem mleko. Odlazim u kupatilo, uzimam sapun u ruke i… smejem se Lukinim majstorijama. Posle tuširanja uzeo sam čaj i blenuo u zid. Ako upalim TV na šta da prebacim?

Ovako ujutru uz nošu gledamo crtaće, a nisam bio raspoložen ni za kakvu muziku posebno (ovo mi se izuzetno retko dešava). Moj brat (koji živi sa majkom) nije sklon tome da šalje slike putem telefona, kao da ima onaj stari aparat sa filmom od 36 snimaka pa štedi. Pre kraja ispijanja čaja javio se Viktor. Javio se toliko glasno, kao da je hteo da nadomesti nedostatak buke i frke koji je bio više nego očigledan. Malo sam se „rvao” sa mlađim, a zatim krenuo na posao. Nisam znao šta ću sa rukama. Ovako znam: moja torba na leđa, Lukin ranac u jednu ruku, on mi da svoju rukicu i krećemo. Na parkingu me je sačekao neki ogromni BMW-ov džip. Hej, tačno znam da bi sada moj Luka rekao ono njegovo: „Vau, Be Em Be, veliki Be Em Be”. Pomislio sam da nisam normalan i požurio na posao. Prva stvar kada sam stigao do kancelarije bila je da pozovem baku. Glas moje majke drugačije zvuči kada je Luka pored nje. U njenom životu bilo je veoma teških i tužnih trenutakai umor je sastavni deo njenog pogleda. Pored svog prvog unučeta baka vrca od energije. Kaže da su bili dobri, da su već doručkovali, bili već u prodavnici, javljali se svim komšijama. U pozadini sam mu čuo glas. 

Vreme na poslu je prošlo brzo.Kao što rekoh, novi ljudi, dobra ekipa, novi izazovi… Moj redovan povratak izgleda tako da pre nego što se izujem (često ni torbu ne uspem da skinem), Luka utrči u predsoblje i kreće naše glupiranje. Ovoga puta obradovao mi se „samo” dvozubi Viktor. Mali panda je koristio maksimalno to što je fokus bio potpuno na njemu. 

I hajde sada da me ne proglasite za ludaka i da prestanem da patetišem. U subotu sam pre doručka otišao po Luku u Zrenjanin, nisam sačekao da se Ana i Viktor probude. Sa vrata je krenulo glupiranje i vištanje. Moj mali čovek. Odmah je pitao za Mamu i Bebu. Po dolasku u Novi Sad Viktor se smejao glasno kako nikada do sada nismo čuli.

Prvo gostovanje je prošlo tako da možemo zaključiti: Baka i Luka su položili. Ana i ja jedva. Jedva.