Početkom decembra 2014. godine objavljene su fotografije napravljene tokom mog porođaja kod kuće, a zajedno sa njima i tekst o tome kako je fotograf doživela moj porođaj. Da, da, da. Dala sam joj dozvolu da ih objavi. Nisam znala kakav će komentar uz njih dati. Dugo sam razmišljala pre nego što sam donela odluku da joj dozvolim da ih objavi, znala sam da će fotografije izazvati svakakve reakcije.
Želela sam da joj pružim priliku da se probije, jer je veoma talentovana i želim joj sve najbolje. U početku se nisam upuštala u raspravu u komentarima slika. Ali to nije potrajalo, nekako su me uvukli u raspravu. Ubrzo sam shvatila da postoji mnogo sjajnih mama koje su imale iskustvo slično mom.
Ja nisam zadovoljna kako je moj porođaj kod kuće protekao. Bilo je grozno. Užasavajuće. Strašno. Traumatično.
To bio najgori dan u mom životu. Moje dete je moglo umreti. Ja sam mogla umreti.
Posle porođaja nisam se osećala kao pobednik, iako su me mnogi na porođaju tako nazivali. Nisam se osećala kao žena, niti me je to iskustvo osnažilo. Na mom porođaju niko nije bio heroj. Nisam bila hrabra.
Lagali su me, manipulisali mnome. Informisani pristanak? Haha. Važi.
Po porođaju osećala sam se slomljeno, potučeno, prevareno. Osećala sam se kao da nikome u toj sobi nije bilo stalo do onog najvažnijeg: do dobrobiti i bezbednosti mog deteta.
Odlučila sam se na porođaj kod kuće želeći savršeno iskustvo – ono što sam videla na fotografijama tuđih porođaja kod kuće. Želela sam da budem lepa mama, koja se sa osmehom na licu porađa, ležeći u bazenu sva glamurozna i srećna. Zaista sam verovala da radim najbolju stvar za svoje dete. Rečeno mi je da je to bezbedan način porođaja.
Rečeno mi je da je rizik zanemarljiv. Da se ništa loše ne može desiti jer treba da verujem porođaju ako nešto i pođe po zlu, da ćemo to znati satima unapred što je sasvim dovoljno vremena da stignem u bolnicu. Sve sam uradila kako mi je rečeno.
.jpg)
Od početka nije išlo kako treba
Idi kod kiropraktičara. Da!
Unajmi babicu. Da!
Hrani se zdravo. Da!
Radi vežbe svaki dan. Da!
Veruj porođaju. Da!
Moj porođaj je bio težak. Sve vreme sam plakala. Moguće je da sam i vrištala. Ne sećam se. Sećam se bola i kako sam samo želela da se što pre završi.
Porođaj nije bio lep. Niti glamurozan. Pod mog kupatila bio je poplavljen mekonijskom ustajalom vodom i stolicom deteta. Dete je rođeno mlitavo i bez života, sa iščašenjem ramena. Trebalo im je čitavih devet minuta da ga izvuku iz mene. Čitavo to vreme ja nisam znala šta se dešava. Nisam znala da se zaglavio i da to predstavlja opasnost. Niko nije pratio ni moje ni njegove vitalne znake. Niko nije bio obučen za hitne intervencije.
Hitna pomoć je pozvana kada je on bio star jedan minut. Kada je izašao prvo što su rekli je ”Nema otkucaja srca, ne čujem otkucaje srca.”, a nakon toga ”Slučaj pažljivije!”.
U šestom minutu života iznet je iz mog kupatila u ambulantna kola i dalje mlitav, i dalje bez života, sa slabim pulsom i nije disao. Nisam znala šta se sa njim dešava narednih nekoliko sati.
Da, moj sin je danas dobro. Nestašan je. Prepun energije. Izluđuje nas, ali nas isto tako zasmejava do suza.
.jpg)
Trenutak kada je beba konačno izašla
Ne, neću da mislim da je sve dobro što se dobro svrši i neću da sve jednostavno zaboravim i nastavim dalje.
Samo zato što je moj sin dobro, ne znači da je porođaj kod kuće dobar. Niti da je iko na mom porođaju bio heroj. Niko nije spasio moje dete. Niko nije spasio njegov život. Oni su ugrozili njegov život.
Zbog čega se najviše u životu kajem? Zato što sam odlučila da se porodim kod kuće. Ne prođe ni dan da se ne zahvalim Bogu što je on živ i zdrav.
Možda se na fotografijama kućnih porođaja mame smeškaju – ali u stvarnosti stvari munjevito brzo pođe po zlu. U jednoj sekundi vaša trudnoća je niskog rizika, a već u sledećoj visokog. A na drugoj strani vašeg predsoblja se ne nalazi operaciona sala. Neonatolog nije u susednoj sobi. Vi zapravo nemate nikog ko je obučen da se nosi sa hitnim intervencijama.
I dalje imam noćne more. Razmišljam o porođaju gotovo stalno. To iskustvo me je potpuno promenilo. Rečeno mi je da je moje ”slabo karlično dno” uzrokovalo da porođaj krene nizbrdo. Ostavljena sam sa osećajem krivice da je moje telo uzrok njegovog stravičnog iskustva na rođenju. Videla sam lošu stranu porođaja. Porođaju ne treba verovati, treba ga poštovati.
Sada neprekidno sebe podsećam da me telo nije izdalo. Moje telo je sasvim u redu. Porođaj je stvar sreće -sve zvezde moraju biti savršeno poređane.
Želela sam bajku – savršen porođaj. Uložila sam hiljade dolara, zajedno sa još stotinama koje su otišle na fotografa – a iz svega toga sam izašla osećajući se kao gubitnik. Pri svakom pokušaju da svojim iskustvom doprem da drugih majki, zaustave me, ne žele da ih plašim. Ali ja neću prestati da govorim i da upozoravam. Ne želim da iko više napravi ovakvu grešku.
Komentari (0)