Izveštaj o akušerskom nasilju u Srbiji: Teško kršenje ljudskih prava u srpskim porodilištima

”Nijedna žena koja boravi u ginekološko-akušerskoj ustanovi ne može biti samo broj ili dijagnoza, ona je ljudsko biće koje mora imati human medicinski tretman , bez zlostavljanja i uz poštovanje ličnosti”.

Tim rečima počinje izveštaj o tretmanu žena u ginekološko-akušerskim ustanovama advokatkinja Marine Mijatović, Jelene Stanković i Ivane Soković Krsmanović.

U pitanju je citat jedne od 200 žena koje su advokatkinjama poslale svoje svedočanstvo sa porođaja. U samom izveštaju, citirano je 110 žena i utvrđeno da su doživljavale 16 vrsta nasilja tokom različitih medicinskih tretmana u ginekološko-akušerskim ustanovama.

Izveštaj je prikazao koliko je akušersko nasilje u Srbiji rasprostranjeno i brutalno, kao i da je u pitanju sistemski, gorući problem naše zemlje, koji mora hitno da se rešava.

Advokatkinje Marina Mijatović i Jelena Stanković, koje su osetile dužnost da ukažu na notorno kršenje ljudskih prava, za naš portal govorile su o problemima na koje je ukazao izveštaj, ali i o tome šta možemo da uradimo da zaštitimo buduće porodilje.

U Republici Srbiji žene su doživljavale 16 vrsta nasilja tokom različitih medicinskih tretmana u ginekološko-akušerskim ustanovama. Žene su doživljavale medicinske tretmane kao nasilje (Kristelerov zahvat, epiziotomija i slično) kada su oni izvršeni bez pristanka pacijentkinje, uz njeno protivljenje, pritom izazivajući veliku patnju i bol, kao i uzrokujući ozbiljne negativne posledice po zdravlje i život.

Najviše prijava akušerskog nasilja bilo je za četiri zdravstvene ustanove: Ginekološko akušerska klinika „Narodni front”; Univerzitetski klinički centar Vojvodine, Klinika za  ginekologiju i akušerstvo „Betanija”; Univerzitetski klinički centar Niš, Klinika za  ginekologiju i akušerstvo; Univerzitetski klinički centar Srbije, Klinika za ginekologiju i  akušerstvo „Višegradska”.

Prijave za akušersko nasilje se odnose na postupanje lekara i medicinski hsestara/tehničara.  Prema prijavama za akušersko nasilje, lekari su bili izvršioci nasilja u najvećem broju  slučajeva, osim u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije, na Klinici za ginekologiju i  akušerstvo „Višegradska”, gde je broj ujednačen.

”Kad smo pokrenule inicijativu, nismo mislile da ima toliko negativnih primera i slučajeva. Tada, kad dobijete primere kršenja prava, kad vidite nehumano ophođenje, jasno je da se radi o akušerskom nasilju, torturi, nehumanom postupanju u ustanovima koje treba da pruže punu pažnju, zaštitu, brigu, negu”, govori Marina Mijatović.

Izveštaj je pokazao da žene na porođaju najčešće doživljavaju verbalno nasilje: vređanje, psovanje, ponižavanje, urlanje, nazivanje pacijentkinja pogrdnim imenima.

”Kad smo razgovarale sa ženama i analizirale slučajeve, mogle bismo da zaključimo da su žene u sukobu sa zdravstvenim radnicima, odnosno da postoji strah kod žene kada treba da uđu u zdravstvenu ustanovu od maltertiranja jer ih tretiraju kao objekat – umesto da, na primer, porođaj bude lep događaj bez traume. Kod žena se razvio osećaj da kad ulaze u zdravstvenu ustanovu kao da se spremaju za borbu sa nekim ko bi trebalo da im pomogne da očuvaju svoj i bebin život i zdravlje”, govori Marina Mijatović.

Pacijentkinje se negativnom i osuđujućom komunikacijom stavljaju u podređeni položaj, dodaje Jelena Stankovć.

”Kao da im se takvom verbalnom komunikacijom stavlja do znanja da one zavise od zdravstvene ustanove i da one možda neće kasnije dobiti uslugu ako se ponovo obrate zdarsvtvenim radnicima u toj ustanovi, kao i da mogu da dožive gore iskustvo”, objašnjava Stanković.

Ženama je povređeno pravo na informisani pristanak na medicinske procedure – to je bio veliki problem koji su advokatkinje uočile dok su čitale o iskustvima žena.

”Praksa je pokazala da su žene dobijale papir na kojem je bila saglasnost koju je trebalo da potpišu da pristaju na sve intervencije i sve medicinske usluge koje mogu biti pružene u zdravstvenoj ustanovi. Međutim, kada one traže pojašnjenja, uglavnom dobiju odgovor da ako ne potpišu saglasnost neće moći da se porode u toj ustanovi ili da mogu da izaberu neku drugu ustanovu za porođaj”, govori Jelena Stanković.

Jako je diskutabilno u kojem se trenutku od žena traži saglasnost.

”Postoje primeri kada su žene potpisale blanko papir i ušle u porođajnu salu, a ne znaju šta je sve obuhvaćeno tom saglasnošću. Neke su saglasnost potpisivale u trenutku velikih bolova prilikom porođaja, a tada žena nije u mogućnosti da racionalno odluči, kao i da razume šta potpisuje”, dodaje Stanković.

U velikom broju slučajeva zdravstveni radnici preduzimaju medicinske mere protiv volje pacijentkinje, kao što su Kristelerov zahvat, primena vakuuma, epiziotomija, uključivanje indukcije, nasilno probijanje vodenjaka i klistiranje.

”Postoje brojni primeri da da se primenjuju metode koje negativno utiču na zdravlje žena. Na primer, izvođenje Kristlerovog zahvata dovodi do teških posledica kao što je pucanje rebara, ili kada se carski rez ne uradi u pravom trenutku”, govori Marina Mijatović.

”Često vakuum ostavlja više štetnih posledica nego što ima koristi prilikom porođaja. Kod mnogih žena došlo je do rupture materice, ali i hematoma na glavama bebe i slično. Takođe, epiziotomija ne bi smela da predstavlja uobičajenu metodu jer se njom narušava zdravlje žene. Istraživanja su pokazala da epiziotomija predstavlja nasilnu metodu, a da su mnogo manje posledice kada do pucanja krvnih sudova i mišića dođe spontano”, dodaje Jelena Stanković.
 

Dok je u Srbiji epiziotomija rutina, mnoge evropske zemlje su usvojile preporuke Svetske zdravstvene organizacije da se vrši samo kada za to postoje određene indikacije. Takođe, postoji istraživanje lekara iz Bolonje koji su posmatrali žene koje su se prvi put porađale – 134 porodilje kod kojih je  primenjen Kristelerov zahvat i 128 žena kod kojih nije primenjen.

Rezultati pokazuju da čak 28,4% žena kod kojih je primenjen Kristelerov zahvat ima posledice u vidu rupture mišića, u odnosu na 14,1% žena kod kojih nije primenjen ovaj zahvat, navodi se u izveštaju.

”Kod svih medicinskih zahvata, zakonska regulativa je takva da, ako vam lekar nešto predloži, vi morate da imate punu informaciju da biste doneli odluku. Pacijentkinja može da kaže da ne želi određeni medicinski zahvat. Međutim, takva komunikacija ne postoji, a pacijentkinje uglavnom ne dobijaju informacije na osnovu kojih bi odlučile o tretmanu”, podvlači Mijatović.

Pacijentkinje se tokom porođaja vežu kaiševima u slučaju da se žale na bolan porođaj, a nakon porođaja bivaju izložene ušivanju bez anestezije (argument – „da budu kao nove za muža”, „da se muž raduje”, „da bude mužu lepa” i slično).

Medicinski tretmani se primenjuju tako da se pacijentkinje izlažu dodatnoj patnji i bolu, a ne preduzima se nijedna mera koja bi dovela do olakšanja patnje i bola.

Kod pobačaja je uočeno da su pacijentkinje ostavljene same, bez nadzora zdravstvenog radnika, odnosno prinuđene su da pobace u krevetu pred drugim trudnicama/porodiljama ili u kupatilu, tako što izbace plod u wc šolju ili lopatu.

Pacijentkinjama se preporučuje da ne uzimaju hranu i vodu „za njihovo dobro”, a često im se potpuno zabranjuje uzimanje hrane i vode. Mnoge pacijentkinje su gladovale i bile su žedne za sve vreme porođaja, iako je porođaj trajao duže od 12 časova, navodi se u izveštaju.

Iz izveštaja advokatkinja, jasno je da je akušersko nasilje u Srbiji sistemski problem, koji postoji u gotovo svakoj ginekološkoj-akušerskoj klinici u zemlji.

Advokatkinje ističu da koreni problema leže u samoj strukturi zdravstvenog sistema.

”Jedan od značajnijih problema je što nam se zdravstveni sistem predstavlja kao potpuno dostupan, a praksa pokazuje sasvim drugačije. Opšte je poznata činjenica da većina žena vodi trudnoću privatno, van sistema za koji postoji zdravstveno osiguranje, ali da se veći broj njih porađa u javnim zdravstvenim ustanovama. To su odlike loše strukture zdravstvenog sistema što duplo košta pacijente”, govori Marina Mijatović.

U zdravstvenom sistemu je uočljiva velika korupcija što dovodi do opšteg nezadovoljstva pacijenata i zaposlenih u zdravstvenom sektoru, dodaje.

”Urušavanje zdravstvenog sistema je konstantno jer za greške koje se prave ne postoje sankcije. Nadležni organi ne ne postupaju po prijavama, a jasno je da postoji spisak problema koje treba rešiti – a za to nema volje, ni političke, ni u sudovima”, kaže Mijatović.

Predviđeno je da postoji i unutrašnji i spoljni nadzor kvaliteta stručnog rada zdravstvenih ustanova, koji ne funkcioniše u praksi.

”Često smo se i mi u okviru našeg posla podnosili zahteve za proveru kvaliteta i predlagali nadzor, ali u najvećem broju slučajeva nisu pronašli da postoji neki problem u kvalitetu, čak i kada je očigledno da on postoji. Tako da, možemo da kažemo da mehanizam ne funkcioniše”, kaže Jelena Stanković.

”U situacijama kada se utvrdi problem, što je možda u jedan odsto zahteva koje smo podneli, tada nema predloga šta uraditi da se to promeni. Takođe, ne postoje informacije da li je uopšte došlo do unapređenja i promena. U slučaju sistemskih kršenja prava u okviru zdravstvenog sistema mora da postoji vanredna kontrola koju bi iniciralo Ministarstvo zdravlja”, dodaje Mijatović.

U izveštaju se od nadležnih tela zahteva: da se uradi nadzor, da se utvrde tačke koje su problematične i da se hitno napravi plan kako da se srede porodilišta – kao i da se vidi tačno koji su to zajednički problemi ustanova.

Pacijentkinja mora da zna da svaka zdravstvena ustanova ima interni akt koji predviđa kako se komunicira s pacijentima. Svaki zdravstveni radnik mora s poštovanjem da se ponaša prema pacijentkinji, ne sme da ulazi u rasprave, ne sme da povisi ton.

”Mnogo je bitna komunikacija ja i da se izbegava izjava da su ljudi statistika. Uvek je važno da se u okviru zdravstvene zaštite pokaže stepen empatije, a to bi trebalo da se uči i tokom studiranja. Razumem da lekari ne mogu da preživljavaju problem svakog pacijenta, ali zato se uči komunikacija. Ako bismo krenuli od toga, pa do organizacije rada, to je jedan ozbiljan posao, koji mora da se radi planski. Mislimo da je to neophodno i hitno”, kaže Marina Mijatović.

Ukoliko doživite akušersko nasilje, preporuka je da se pravovremeno reaguje, da žena čim se to desi odmah sve prijavi nadležnim institucijama, jer je onda lakše dokazivati.
 

”Obratite se savetniku za prava pacijenata,i pisanim putem inspekciji zdravlja, da imate traga. Za sve usmeno treba imati svedoke. A kad se ide kod savetnika za prava pacijenata, treba da znaju svi da to nisu pravnici ustanove. Neznanje pacijenata o svojim pravima se zloupotrebljava da bi im se uskratila mogućnost zaštite. Pacijenti nemaju svest o tome da pravnik ustanove ne može da štiti i prava zaposlenih i prava pacijenata. On štiti zaposlene u slučaju spora”, napominje Mijatović.

Prisustvo člana porodice na porođaju može da da neki rezultat, ali ne sme da bude rešenje da morate da imate stražara pored sebe. Treba da zdravstvene radnike naučimo da poštuju pacijente, kaže advokatkinja.

”Nijedna od žena koje su nam poslale svoje iskustvo nije zahtevala luksuz. Bile su svesne da dolaze u zdravstvenu ustanovu jer im je neophodna zdravstvena pomoć, kao i topla ljudska reč, da ih neko posluša, da im pomogne u olakšavanju bola, a ne da budu izložene akušerskom nasilju”, zaključuje Jelena Stanković.

Podsetimo, glavna i odgovorna urednica portala Zadovoljna, Dragana Pandurević Jovović, izašla je u javnost sa svojom ispovesti o torturi koju je doživela na porođaju u bolnici „Dragiša Mišović”. Nakon toga, pokrenuta je peticija „Stop akušerskom nasilju”, koju je potpisalo više od 80 hiljada ljudi.

Nakon toga, u zemunskom porodilištu su reagovali i započeli proceduru koja će omogućiti pratnju u porođajnoj sali.

Izvor: Zadovoljna.nova.rs