Priča o dva mala brata
I pre nego što je Viktor došao na svet imao sam strepnje kako će se dva brata slagati. Na početku je bilo potpuno Lukino negiranje postojanja bebe. Bilo je i par demonstracija ljubomore, ali ništa strašno. Mislim na to da je par puta Luka spremao bratovljeve stvari u ormanu (isključivo samo bebine stvari je izvlačio iz ormana i rabacivao ih po kući) ili što i danas voli da uskoči u kolica koja je dobrano prerastao. Ok, ponekada se penje i mami na leđa dok doji…
Ana i ja smo starijeg uključivali oko nekih rutina u vezi sa bebom (bacanje pelena u kantu nakon presvlačenja), ali nismo ni na čemu insistirali. Odavno smo shvatili da kod tvdoglavog Luke efekat nametanja nečega izaziva žestok otpor (siguran sam da bi moja majka posle ovih redova mogla da ubaci neki kliše poput: „Pitam li se na koga li je samo…”). Zato smo druženje sa bebom sveli na povremene razgovore: „Hoćeš da daš bebi igračku?”, „Jel si poljubio batu?”, „Dođi da zajedno uspavamo bebu”…
Nakon narativnog dela, Ana je imala i jednu akrobatsku disciplinu gde nosi i drži Viktora tako da izgleda kao da bebac juri starijeg brata. To je ispraćeno Lukinim vrištanjem i smehom i tu smo registrovali i prve prave osmehe mlađeg brata. Ja imam običaj da gnjavim Luku tako što ga „spremam za večeru” pa ga valjam i štipam po krevetu. Ako u tom slučaju „spremamo” palačinke Luku moram pripremiti golicanjem, a zatim ga uvijem u pokrivač. Kada „pravimo” sendvič onda sina tostiram između dva velika jastuka. Od skoro smo na listu specijaliteta dodali: Dva pačeta. To izgleda tako što Viktora stavim na jednu stranu kreveta, a starijeg na drugu i onda ih naizmenično golicam i štipkam i „spremam” za večeru. Tada gledam kakve su im reakcije dok gnjavim onog drugog. Smeju se i uživaju. Sve te interakcije su bile posledica nekih naših, roditeljskih inicijativa.
Od skoro imamo i nove momente. U trenucima kada osmišljavamo šta će zajedno raditi bilo je slučajeva gde je druženje izgledalo tako da Ana drži Viktora u krilu, a da stariji počne ili da skače ili da glumi nekakvo padanje i da to izazove pravi grohot kod mlađeg brata. Tada se Luka „primi” i onda vidimo kako stariji brat zabavlja mlađeg. To su oni momenti kada treperim od sreće i nekog posebnog zadovoljstva. Luka zasmejava Viktora.
Sve navedene situacije su na ovaj ili onaj način uključivale Anu ili mene. Bilo da smo nešto inicirali ili makar samo pridržavali bebca.
Od skoro imamo novu igru.
Viktor je često preko dana u kolicima jer je ozbiljno počeo da se rita i okreće pa su nam potrebni sigurnosni pojasevi. Dnevna soba i trpezarija su praktično jedna prostorija i kolica imaju dva metra prostora da budu gurana. To je shvatio i Luka i počeo da gura brata. I pre nego što se zaleteo, uspeo je da naleti na stolicu i to ga je jako zasmejalo. Pridružio mu se i Viktor. Nastavio je mali bandit da gura kolica i da se sudara sa stvarima po kući sve se glasno smejući, obojica. I to kolica gura tako da sve vreme gleda Viktorovu reakciju.
I shvatamo Ana i ja da se dva brata igraju. Skroz bez mame i tate. Scena u kojoj se njih dvojica zabavljaju i smeju iz sveg glasa bez da u „kadru” ima bilo koga drugog mi se urezala i siguran sam da je pohranjena u jednu od onih fioka u kojoj se nalaze sećanja iz kategorije „Ovo neću nikada zaboraviti”.
Ništa nam neće garantovati da će se njih dvojica slagati kada porastu. Životi, sudbine i karakteri definisaće njihov odnos. Hoće li biti podrška jedan drugom ili nešto drugo vreme će pokazati. Svoje pravo zajedničko druženje započeli su iskrenim smehom i zabavljenjem. Početak obećava…
O autoru
Komentari (0)