Jedan ozbiljan tekst
Sve do nedelje nisam bio siguran da li će tema novog bloga biti Viktorovo mučenje oko prvih zubića, osvrt na prethodni praznik koji smo mahom proveli u zatvorenom prostoru zbog lošeg vremena ili nešto od dnevno – društveno – političkih gluposti. U nedelju su nam u gostima bili prijatelji koji su od skoro u Nemačkoj. I baš toliko, od skoro, čuli su da postaju roditelji. Razgovor sa njima, poređenje dva sistema nekako su ostavili najjači utisak.
Ipak, krenimo redom.
Viktor je očigledno blizu trenutka kada će se pojaviti prvi zubići i tako popuniti sliku malog, nasmejanog bebca. Taj proces je jako bolan za njega i siguran sam da se svi roditelji sećaju tog perioda kod svoje dece. To je ono kada je beba prestala da plače od grčeva i vi se taman „opustite”, kad evo nove frke: rastu zubići. Dobar deo dana naš šestomesečnjak provodi sa prstima u ustima i intezvnim balavljenjem. Uveče se očigledno bol povećava, ili na raspoloženje jednostavno utiče umor, nisam siguran. Znam samo da je plakanje intezivno i vrlo glasno. Pronašli smo nekakav gel koji se pokazao kao delotvoran. Čekamo premijeru zubića…
Mirna i Deja su prijatelji koji od skoro pokušavaju da svoje mesto pronađu van granica naše zemlje: u Nemačkoj. Deo njihove priče se našao u ovom blogu jer postaju roditelji krajem avgusta. Dok su bili u Srbiji imali su poslove. Ti poslovi su bili sigurni i plaćeni kao što je i većina u našoj zemlji. Dovoljno za preživljavanje i ostane ti ponekad, neki, sitan kusur. Posle šest meseci boravka u Nemačkoj počeli su da osećaju nešto što se zove „sigurnost”. I još nešto ih, prema njihovim rečima, iznenađuje: „počeli su da planiraju”. Mirna je u nekoliko rečenica opisala promenu koju doživljava: „U prodavnici kupim onoliko stvari koliko mogu da ponesem, a ne onoliko koliko imam para.” I još jedna rečenica koja je na mene ostavila snažan utisak: „U Srbiji jako puno vremena gubiš na neke bazične stvari: preživljavanje, razmišljanje o prehranjivanju, večito čekanje u nekakvim redovima…”
Samo da pojasnim, sadašnja radna mesta u Nemačkoj ih svrstavaju u neku srednju klasu. Dovoljno da su za nekoliko meseci boravka otvorili račun za štednju. Prvi put u životu.
Sigurnost i mogućnost planiranja. Imam utisak da su to dva pojma za kojima čeznu budući i sveži roditelji u našoj zemlji.
O tome kakva je zdravstvena nega i zaštita trudnica u jednoj uređenoj zemlji ne želim da pišem, neću da vas nerviram. Ali u svetlu tih razgovora moram da se osvrnem na vest koja se pojavila krajem nedelje: Predsednik jedne opštine u Srbiji je objasnio kako je strani investitor imao uvid u zdravstvene kartone stanovništva, možda buduće radnike i radnice, kako ne bi imao probleme ili penale zbog potencijalnih zdravstvenih problema. „Analizirali su njihov pedigre”, kraj citata. Samo da dodam da je pomenuti lik prvo bio u jednoj partiji, a sada je u drugoj. Obe imaju očigledan problem sa kadriranjem. Kakve sada ima veze ova vest i redovi pre toga. Ima u tolikoj meri što nam likovi popun ovog, navedenog kreiraju okruženje koje izgleda još dugo neće dobiti pridev: „sigurno”.
Eto, dok razmišljam o vestima iz Srbije i priče prijatelja iz Nemačke mogu da se poistovetim sa Viktorom sa početka teksta. Gotovo da boli, mogao bih da zaplačem…
O autoru
Dejan Pataki je tridesetosmogodišnji tata, koji se posle ludog života u svetu di-džejinga i rock n roll-a skrasio i osnovao porodicu. Njegov sin Luka napunio je dve godine 8. novembra, a Viktor se rodio pet dana pre Lukinog drugog rođendana.
Komentari (0)