Živimo u vremenu u kom naša deca mogu da vide da se dešava nešto veliko svuda oko nas.
Gledaju neke mlade ljude koji šetaju, mašu zastavama, šire ljubav…
I sve to da nas nauče da život ne sme proći u ćutanju i okretanju glave.
I čekanju da zlo samo od sebe nestane.
Ili da neko drugi obavi posao za nas.
Deca nam ne idu u školu.
Učitelji i nastavnici im štrajkuju.
Bore se za neko bolje društvo.
Za bolje društvo koje treba da ostane upravo našoj deci.
Mi roditelji možda i nismo ni zaslužili bolje.
Gledamo kako nam decu tuku po ulicama, gaze automobilima, ubijaju nadstrešnicama…
učiteljice i nastavnike podržavamo do mere dok na ne narušavaju komfor.
I to je tako.
Ali koliko razumemo da naše nečinjenje ostavlja trajne posledice po budućnost naše dece. Da smo upravo zbog toga možda mi sami najveći neprijatelji svojoj deci.
Da li smo se uopšte potrudili da se borimo?
Makar da svojoj deci objasnimo šta se zapravo dešava.
Da na ulici nisu studenti koji ne žele da uče.
Da prosvetari ne štrajkuju, jer im se ne radi, ili da to rade zbog većih plata.
Da li smo deci objasnili da u životu ne mogu da se mere sloboda, pravda i poštenje sa skijanjem, garderobom i skupim telefonima?
Da li smo deci objasnili da sloboda znači pravo da te niko ne ugrožava zato što drugačije misliš, da pravda znači zaštita slabijeg, ali i da svako snosi odgovornost za svoja dela. A da poštenje znači govoriti istinu i raditi ispravne stvari, čak i kada niko ne gleda!
Ako to nismo do sada učili decu, hajd da počnemo.
Jer samo ako budemo odgajali decu da budu dostojanstvena i poštena, njima neće moći upravljati najgori.
A sigurni smo da to ne želite!
Zato, pamet u glavu.
Našoj deci su potrebni roditelji koji će ih ohrabrivati da se suprotstave nasilniku, da uzmu u zaštitu slabijeg. Da se bore za sistem vrednosti koji će stvoriti bolje društvo.
Komentari (0)