Bračni par Ankica (31) i Dejan (37) Mitrović iz vlasotinačkog sela Stajkovce su posle 15 godina zajedničkog života nedavno postali roditelji. I to ne jednog, već roditelji troje dece, sinova Dimitrija i Davida i kćerke Dunje. Trojke su začete vantelesnom oplodnjom o trošku države, a na taj korak taze roditelji odlučili su se posle 13 godina bezuspešnog lečenja od steriliteta. Njihovo rođenje slavilo je dva dana celo selo jer su to prve trojke u Stajkovcu posle 90 godina.
– More svi smo bili pijani ko letve od sreće. Kako da ne piješ kada ti u komšiluku odjednom zaplaču tri bebe.. Pričaju stari ljudi da su se još pre 90 godina poslednji put rodile trojke, tri sina u familiji Trojanci – objašnajva starina Živojin još na ulazu u ovo selo, poznatom po proizvodnji paprika i paradajza.
Trojke su rođene carskim rezom, sedam meseci od začeća na Ginekološko akušerskoj klinici u Beogradu, a u svoj dom u centru Stajkovca stigle pre par dana. U pomoć neiskusnim roditeljima pritekle su bake Mirjana i Stanka, rođake Olgica, Danijela, Marija i Milena.
– Svi pomažu, ali ja sam strašno nervozna. Tresem se od straha kada zaplaču, kada se nakašljaju ili kihnu. Još ne mogu da se opustim i prepustim se radosti. Ponekad pogrešim pa im tepam “tetino zlato”. Ostala navika od bratanaca, a i svako dete u selu sam milovala kao „teta“ – priča Ankica koja se udala sa 16 godina.
Dimitrije, Dunja i David Mitrović
Najstarija Dunja, rodila se sa 1.570 grama, Dimitrije sa 1,700, a David sa 1.450 grama. U međuvremenu su otežali jer imaju dobar apetit.
– Dunja je najproždrljivija i najnestrpljivija. Ona je i najzahtevnija i najkenkavija. Retko se smeje. Ipak, David je najbesniji, a Dimitrije najmirniji, prava bubica – priča majka dok sa malom princezom u rukama poskakuje po dnevnoj sobi kako bi stišala njen nervozni plač.
– Ona će, izgleda da šefuje braći – dodaje srećan otac Dejan, koji je bio primoran da ostavi posao dunđera i pomaže supruzi.
– Polako se uhodavamo. Imamo sreću što se noću ne bude svi odjednom, nego u razmaku od sat vreme – priča Dejan dok priprema flašice sa mlekom.
Ovaj bračni par, koji sa Dejanovim roditeljima živi u dvospratnoj kući i u solidnom domaćinstvu, prošao je kroz pakao do potomstva.
– Tek što je prošla godina, seljani su počeli da me pitaju zašto ne ostajem trudna. Čak su mi i deca po selu postavljala to pitanje. U početku mi nije smetalo, ali kasnije sam se osećala bezvrednom. Na lečenje sterileta smo potrošili celu jednu kuću i nije uspelo. Kada smo ušli u program za besplatnu vantelesnu oplodnju našoj sreći nije bilo kraja. Iz prve je uspelo – objašnjava Ankica.
Pri prvom pregledu budućoj mami je rečeno da nosi dvojke, a pri drugom trojke.
– Doktori su predlagali da jedan fetus odstranimo jer su se bojali da ovako mala i sitna neću moći da ih iznesem do kraja, ali mi smo odbili, uzdali smo se u boga – priča Ankica dok joj blaženi osmeh prelazi preko lica.
Dejan i njegov otac Časlav su bili na građevini u Nišu kada je stigla vest o rođenju beba.
– Pao sam od šoka, stresa, šta god. Nisam znao ni gde se nalazim ni kako se zovem. Došli smo kući, a u dvorištu se skupilo celo selo. Dva dana smo slavili. Pio sam i pio i nikako nisam mogao da se opijem – priseća se Dejan.
Mitrovići su po tradiciji dunđeri, možda zbog toga što nemaju veliko imanje. Uglavnom kao majstori rade na građevinama u Nišu i Novom Sadu.. Sada su primorani da menjaju način života.
– Otac je otišao za Novi Sad, a mene ostavio da pomažem Ankici. Ne znam koliko ću izdržati ovde jer novca je sve manje. Samo za mleko dnevno dajemo po 600 dinara, potrošimo po 15 “pampersa”, a da ne pričam o drugim troškovima – brine Dejan, inače, jedinac.
No, njegova majka Mirjana nije zabrinuta.
– Važno je da su deca živa i zdrava i sve će biti u redu. Hvala državi što je pomogla, hvala naučnicima što su izmislili tu oplodnju – ohrabruje majka svog jedinca Dejana.
Operacija pomutila radost
Sreću Mitrovića na renutak je pomutio bruh kod malog Davida koji je primećen pri redovnoj kontoli. Uspešno je operisan na Dečjoj klinici u Nišu, ali je to za roditelje bio stres.
– Mnogo je plakao. Mislim da je od napora dobio bruh. Sada ga ne ispuštamo iz ruku – priča otac Dejan.
Komentari (0)