Šta uraditi kada vas mališan u besu prvi put udari?

Nakon druge godine mala deca počinju lagano pokazivati svoje želje i potrebe, odnosno pokušavaju isterati svoju volju. Na ovaj ili onaj način iskazuju i pokazuju da žele pažnju, igračku, slatkiš i ostale ugodne i ukusne stvari i aktivnosti koje počinju otkrivati. U ovom dobu počinje i čvršće postavljanje granica u odgoju od strane roditelja, što se mališanima, naravno, ponekad ne sviđa.

Foto: Fotolia

U stanju frustracije i ljutnje jer im neka potreba nije zadovoljena, deca te negativne emocije mogu izraziti na neprimeren način, a jedan od njih je udaranje mame ili tate, odnosno članova porodice. U ovu grupu reakcija spadaju i ugrizi, pljuvanje, čupanje, guranje i bilo koji oblik agresivnosti usmeren na druge osobe.

Kad se udaranje dogodi prvi put, oni su još praktično bebe i mnogi roditelji ne interpretiraju to kao agresivnost, već kao sastavni deo tantruma ili napada plača. Mnogi prelaze preko toga, neki se čak i smeju tim ”udarcima”, dok drugi počnu reagovati tek kad udaranje u stanju frustracije više nije samo izuzetak, već lagano postaje naučeni oblik ponašanja kod malog deteta.

Ali kada se ovakvo ponašanje tek pojavi, roditelji bi trebalo da odmah reaguju i zaustave ga na vreme. Zašto?

Zato jer ako ne reaguju, dete dobija poruku da je u stanju ljutnje u redu nekog povređivati. Naravno, oni su još premali da bi to tako sebi objasnili na svesnom nivou. Ali, taj se obrazac zapisuje u njihovoj podsvesti što je još gore. Posledice mogu biti problemi u socijalizaciji s vršnjacima. Već i mališani u vrtiću izbegavat će dete koje udara ili grize i neće se hteti s njime igrati. To stvara osećaj odbačenosti koji, pak, remeti izgradnju zdravog samopouzdanja i uzrokuje još više gorčine i besa u detetu, uz još više agresivnosti. Time se začarani krug zatvara i dete ne može ostvariti zdrave odnose u sopstvenoj okolini, odnosno kvalitetan društveni život koji je ključni za razvoj i funkcionisanje.
 

Zašto mala deca udaraju?
 

Pre svega, roditelj treba znati da dete ne udara svesno i namerno. Ono ne planira unapred namerno nekoga fizički povrediti. Barem ne u početku.

Mala deca svoj emocionalni razvoj započinju na bazi tri osnovna negativna osećanja – ljutnje, straha i tuge. Sva tri, a posebno ljutnju, proživljavaju vrlo intenzivno i burno. Čak i fiziološki. Telo im se zgrči, šake stisnu, tresu se, plaču, srce im lupa, počnu se znojiti, motorički postanu vrlo nemirni. Emocionalno su preplavljeni ljutnjom, besom i frustracijom i teško ih je rečima umiriti. A mentalno su odsutni i teško je s njima razgovarati u trenutku iskazivanja besa.

Zbog svog tog nesnalaženja u emociji koja ih je preplavila, zbog neshvaćanja zašto neka njihova potreba ne može biti zadovoljena i zbog izuzetno naglašenog motoričkog nemira, deca refleksno udaraju kako bi izbacila frustraciju i negativnost iz sebe.

Foto: Pixabay
 

Šta uraditi kada vas dete u besu prvi put udari?
 

Pre svega važno je da razumete gore opisane uzroke koji stoje iza tog udarca ručicom, ugriza ili čupanja. Radi se o ljutnji koja je preplavila dete i treba mu pomoć roditelja da taj negativni osećaj ”prevaziđe” i ponovno se umiri. Roditelji ih moraju naučiti da je u redu da se osećaju ljuto, ali da postoje prihvatljivi načini kako tu ljutnju izbaciti.

Takođe, postoji vrlo jednostavno pravilo koje u odgoju možete slediti – u našoj kući zabranjeno je ozleđivati sebe, druge ili uništavati imovinu. Kada se nešto od toga dogodi, roditelj treba postaviti kratku, jasnu i razumljivu granicu – NE, to se ne sme. Ako je potrebno, dete i fizički sprečite tako da ga nežno uhvatite za ručice i odvratite ga od uništavanja ili ozleđivanja (sebe ili drugih).

Znači, kada vas je dete u stanju ljutnje i frustracije udarilo, prvo osvestite svoje emocije i nemojte se i vi razljutiti. Setite se da ono ne zna i ne može drugačije tako dugo dok ga vi tome ne naučite. Isto tako nemojte ignorisati taj udarac ili mu se rugati i smejati.

Uhvatite dete nežno za ručice i smireno pričekajte da se dete motorički malo primiri. Dok glasno plače, protestvuje, vrišti, otima se, ionako vas ne čuje, ma šta da mu govorite. Budite tu za njega i nemojte ga slati u sobu, na hlađenje, u ćošak ili ga dodatno izolovati. Držite ga za ručice ili ramena, šutite i budite prisutni. Na taj način detetu pokazujete da uvažavate njegovu emociju (pa čak i ako je to ljutnja), da ima pravo na svaku emociju bez obzira na uzrok, da ga razumete i da ćete mu pomoći da se umiri.

Kad se dete malo umiri, recite mu vrlo kratko i jasno da se u vašoj porodici niko ne tuče. Postavite granicu rečima i na način da vas dete razume s obzirom na njegove godine. Isto tako, objasnite detetu šta oseća. Vi morate njemu reći kako se oseća, jer ono ne zna.

”Znam da si sada jako ljut jer moramo ići kući, ali mi se ne tučemo.”

U ovoj je fazi važno razvijati i empatiju, pa kad se dete potpuno smiri, može i kasnije ili pre spavanja, ponovno ga podsetite na ispad koji se dogodio i pitajte ga kako bi se ono osećalo da neko njega udari, ugrize, pljune ili počupa. Uvek kada imate priliku stavite dete u ”tuđe cipele”. Bez zdrave empatije nema emocionalne inteligencije, a onda ni mogućnosti da stvaramo smislene, duboke, čvrste i trajne odnose u odraslom dobu. Tek kad je dete potpuno smireno možete porazgovarati s njime o tome šta se dogodilo i preneti mu odgojne lekcije koje želite. Kada to radite, ne zaboravite detetu reći da ga volite bez obzira na sve, ali da se treba lepo ponašati prema roditeljima, braći, prijateljima i svima koji ga vole i koje on ili ona vole.

Foto: Fotolia

Ako je vaše dete jako ”živo” i inače na sve negativno reaguje eksplozivno i fizičkim nemirom, dajte mu neku alternativu za izbacivanje frustracije. Neka lupa ručicama po trosedu ili jastucima, skače ili trči.

Izvor: Klinfo