Pomislimo samo na tren na svu decu u Siriji i Turskoj. Pomislimo na trenutak na decu u Ukrajini i Rusiji. Pomislimo na malena bića koja svedoče ruševinama, ostaju sami, gube najmilije… na decu koja stradaju od zemljotresa ali i od gluposti čovečije.
.png)
Foto: canva
Hoće li opomena prirode zaustaviti ratove? Hoće li nas stradanja ikad ičemu naučiti?
Mislimo li na decu kad ne čuvamo svoju planetu, kad dižemo ruke i oružje na druge boreći se za neke granice, za neka imanja, za neke pare, za previše svega pojedincima i premalo osnovnog za one koji će u ratu da ginu?
Za šta se tačno borimo? Za čiju sreću ratujemo?
Nema sreće u ratu. Nema nade ako ne zaustavimo barem ona stradanja koja možemo da zaustavimo.
Mislimo na decu. Budimo tu jedni za druge. Kad se velike nesreće dese ni jedna država ne može sama. Ni jedan pojedinac ne može da živi sam. Važno je imati prijatelje, a ne stvarati neprijatelje.
Nema tu prostora za rat. Sve nekretnine i sve pare i sve što stvorimo, može za dan da nestane. U zemljotresu, ratu, požaru…
Samo ono što u srcu nosimo, nikada neće biti izgubljeno.
Pročitajte i >>> Ljubav je kada su naše potrebe podjednako važne
Ostavimo deci mir, ostavimo im saradnju, otvorene granice, vedro nebo, čist vazduh… ostavimo im LJUBAV jer to je jedino što se računa i što je stvarno vredno.
Šaljemo ljubav i podršku svim malcima koji su se tako mali suočili sa toliko teškoća u nadi da ćemo mi odrasli iz svega toga nešto ipak naučiti.
Neka LJUBAV pobedi. Danas i svaki dan!
Komentari (0)