Roditeljski scenario – dete kao biznis projekat

Šetamo parkom moja dobra poznanica i ja. Obe s decom. Samo što moja deca tamo negde napred trče, kače se po vratilima i ljuljaškama, a njeno dete se udobno sklupčalo u maminom stomaku. Ona sija od iščekivanja. I sa ushićenjem govori o pripremama za predstojeći događaj. Već je proučila gomilu sajtova, pročitala stotine komentara, odabrala najbolja kolica, auto-sedište, stolicu za hranjenje. Već je putem preporuka pronađen najbolji doktor u porodilištu, najbolji pedijatar koji dolazi kući, najbolji masažer, najbolja škola za rani razvoj, najbolji učitelj engleskog i trener tenisa… Gledam u loptasti stomak a u meni zri pitanje upućeno bebironu, da li će želeti da se bavi tenisom?

– Još obavezno treba da ga damo na ples! Držanje, stav, sposobnost samoreprezentacije! – nadahnuto i radosno moja poznanica završava svoj raport.

Ples? Prikrivam osmeh. Imam i ja priču o plesu i svom sinu…

Prilikom našeg prethodnog susreta, pre godinu dana, ista ta poznanica mi je pričala o master studijama, o strateškom menadžmentu i razvoju biznisa. Sa istom intonacijom kao i sada – o najboljem učitelju engleskog i treneru tenisa, pa mi je i nehotice pala na pamet asocijacija: dete mu dođe još jedan mamin biznis projekat.

Međutim, detetu ne treba pristupati kao biznis planiranju. Dete uopšte ne dolazi na ovaj svet da bi opravdalo naše nade i živelo po našem planu. Ono ima svoje zadatke u svom životu. U tom smislu, dete nije nastavak nas samih nego samostalna ličnost. Roditeljske ambicije u pogledu toga kakvo dete treba da bude smetaju da se vidi kakvo dete zapravo jeste.

U tom trenutku moja poznanica već priča o tome kako bi se za šest godina bilo dobro preseliti u kraj blizu jedne prestižne gimnazije gde uče deca njene prijateljice. Odlična gimnazija.

– A jesi li ti birala školu za starijeg?

Njeno pitanje koje je neočekivano prekinulo njen monolog, prenulo me je iz meditativnog slušanja. Namah sam osetila krivicu zbog toga što tako nehajno pristupam planiranju budućnosti svoje dece.

– Po principu da je blizu kuće. Vrlo mi se dopada što nam je škola ispred kuće. Sin od prvog razreda ide i vraća se sam.

– I to je to?

– To je to.

– Ali učitelja si birala?

– Nisam. U životu će ionako sretati razne ljude. Razne nastavnike, profesore, razne šefove. A oni će imati različite i zahteve i karaktere. Ja mu ne mogu ceo život birati okruženje. Moj zadatak je da naučim sina da uspostavlja odnose sa najrazličitijim ljudima. Uz to, najbolji pedagog i najbolja škola uopšte nisu garancija uspeha u školi. Svaki učitelj ima u razredu napredne i slabe đake.

– Pa šta onda treba raditi da bi dete bilo odlično?

– A što mora da bude odlično? Lično sam orijentisana na emotivno blagostanje. U ovoj školi, s ovim učiteljem, u ovom kolektivu, mom detetu je dobro, ugodno. Ako postane loše – razmisliću šta treba menjati. Što se tiče uspeha u školi… moje mišljenje je da to u većoj meri zavisi od truda roditelja nego od učitelja.

Moja poznanica je zaćutala. Onda je postavila pitanje koje se ticalo rane faze mog roditeljstva:

– A kako si birala školu za rani razvoj?

– Nikako. Nismo ni išli. Ja sam lenja majka. Bila sam lenja da ujutru budim dete da ga vozim na predavanja. Mnogo mi prijatnije bilo da se probudimo kad hoćemo, polako da doručkujemo, spremimo se bez žurbe i odemo u najbliži park. Tamo izvodimo eksperimente s peskom, brojimo šišarke, hranimo veverice…

– A sport?

– Ide na aikido.

– A što baš aikido?

– Zato što mu se dopalo. Sam je izabrao. Počeli smo od umetničkog klizanja, ali nakon mesec dana Arsenije je izričito odbijao da stane na led.

– I ti nisi dalje insistirala?

– Nisam. Zašto terati dete da se bavi nečim što ne voli kad se može naći onо što je baš za njega i gde će imati želju da ide? U muzičkoj školi smo proveli pola godine pa napustili. Bili smo i na kastingu za balet. Mog sedmogodišnjaka su savijali, ispravljali, nameštali mu stopala a onda su rekli da ima osnova za balet i da možemo krenuti na časove. Obradovala sam se kao da su mene primili. Moj san iz detinjstva. Uzgred, i umetničko klizanje je moj san iz detinjstva. U gradiću u kome sam ja živela nije postojao ni balet ni klizanje. Ali Arsenije me je brzo spustio na zemlju: „Mama, ti si želela da ja dođem na audiciju? Došao sam. Ali neću da idem na balet.” A ja sam već videla sebe kako sedim u prepunoj sali, oči pune suza radosnica, zadivljeno gledam sina. Bio je to moj scenario. Koji se nije poklapao sa scenarijem sina.

– Pa neeee znaaam – poznanica je skeptično protegla. – Mene su roditelji terali da idem u muzičku školu. Završila sam je protiv svoje volje, ali sad sam im vrlo zahvalna što su me naučili da ne odustajem, da savladavam teškoće.

– Zahvalnost roditeljima je lepa. Ali savladavanje teškoća, osvajanje novih visina može da se uči i ako radiš ono što voliš, što si sam izabrao. Onda se lepše osećaš, imaš više snage, i motivacija je potpuno drugačija. Vreme je suviše dragocen resurs da bi se traćilo na ono što drugi žele da ti budeš. Sviraš li sada?

– Ne.

– Pevaš li? Kod kuće ili u karaoke klubu?

– Ne, ne pevam.

– A na šta bi drugo išla kad si bila mala da nisi išla u muzičku školu?

Moja poznanica se zamislila. Pogled joj je odlutao, kao da se zagledala u prošlost.

– Išla bih u školu crtanja. Tada je u njoj falilo dece, moja drugarica je išla pa sam jednom i ja išla s njom. Ali ići u dve škole istovremeno nije bilo realno. Časovi su se poklapali. Roditelji su insistirali na muzičkoj jer sam u nju išla već nekoliko godina: „Ono što je započeto to se ne prekida!”

– A tvoj sadašnji posao sa čime je povezan?

– Pa znaš to! Reklamna poligrafija, suveniri.

– Znam. Samo sam htela da to sama kažeš i povežeš. Šta je bliže tvom poslu, muzička škola ili škola crtanja?

Zaćutala je. A zatim je postavila provokativno pitanje, verovatno u nadi da će time srušiti moju teoriju slobodnog izbora:

– A čime si se ti bavila kad si bila mala?

Ako kažem „psihologijom” ima da mi se smeje. Ne, naravno!

Kad sam ja bila mala, postojalo je lutkarsko pozorište. Išli smo po vrtićima i prikazivali bajku o pravilima kretanja u saobraćaju. Onda sam maštala kako ću jednom doći u vrtić, ali ne kao mama neposlušnog lisičića Crvenorepog, nego u ulozi vaspitača.

Šta još? Plesna sekcija. Nastupali smo na dečjim praznicima. Ceo zimski raspust smo nastupali po novogodišnjim proslavama, igrali kolo sa decom. I to igranje sa malom decom mi se dopadalo više od okretanja na sceni.

Škola crtanja. Najviše mi se dopadalo ne klasično slikarstvo nego dekorativno-primenjena umetnost. Sviđalo mi se da učim razne tehnike, koristim razne materijale. Kasnije mi je to dobro došlo u radu s decom u zdravstvenom kampu, obdaništu pa i na studijama jer smo često imali zadatak da kao grupa povremeno pravimo zidne novine, plakate i slično.

Međutim, školi crtanja nisam zahvalna samo zbog toga. Tokom učenja, stekla sam osećaj za kompoziciju crteža. Kasnije su se na to nadovezala znanja iz oblasti psihologije i sada sa dečjih crteža mogu da „čitam” detetove emocije. I crtajući zajedno s njim, mogu da korigujem njegovo emotivno stanje. Takođe, umem da „čitam” kolaže odraslih koji otkrivaju probleme o kojima oni ne govore naglas zato što ne žele da primete ili (češće) i ne primećuju da je u nekom aspektu života na pomolu očigledan nesporazum. Ne znam da li bih sada bila ovoliko zaljubljena u art-terapiju da nije bilo škole crtanja.

Skijanje sam napustila. Zato što sam bila najsporija. I košarku. Zato što sam se stalno plašila da će me lopta zviznuti u glavu. Da li je trebalo da savladavam strah ili da nastavim skijanje umesto da idem lepo u školu crtanja? Da li bi moji današnji klijenti koji traže pomoć psihologa i dolaze na art-terapiju imali vajde od toga što sam ja nekada naučila da igram košarku?

I u svojstvu poslednjeg argumenta, ispričala sam svojoj poznanici priču o devojčici Daši. Dašina mama je još dok je nije bila ni rodila odlučila da će Daša neizostavno postati gimnastičarka i to obavezno šampionka. I našla joj je najboljeg trenera. Ali trener je kazao da je devojčica suviše punačka za jednu gimnastičarku. Suočen s maminom rastrojenošću, dodao je da devojčica može malo da oslabi pa neka dođe za pola godine. I mama odluči da „smrša” ćerkicu. A meni je, kao vaspitačici grupe u kojoj se nalazi „mlada nada ruske gimnastike” palo u zadatak da pratim njeno ponašanje. „Nema dodatka! Nema hleba! Za nju nema zemička i keks za užinu!” A Daša je sa suzama u očima tražila hleba… I nije volela bučne okretne igre. Usporena, maštovita, volela je da crta a njeni crteži su za njen uzrast bili očaravajući. Za pola godine Maša, bez obzira na strogo vođenje računa o ishrani, nije oslabila. A ja sam sve to vreme smišljeno usmeravala maminu pažnju na ćerkine crteže: „Pogledajte! U ovom uzrastu deca uopšte ne crtaju sadržajne crteže. Obično nešto tek onako haotično nažvrljaju, deca u tom uzrastu ne razumeju čak ni šta je gore a šta dole. Pogledajte! Ona eksperimentiše s bojama! Ona je sama došla do toga da se boje mogu mešati. Daša može da crta od jutra do sutra. Ona ima vrlo izražene sposobnosti za crtanje. Treba da se razvija u tom pravcu.” Dobro je što je mama poslušala. Daša je dobila priliku da postane talentovana slikarka a ne prosečna gimnastičarka.

– Ih, ne mora da znači – primetila je skeptično moja poznanica. – To uopšte ne znači da će devojčica postati talentovana slikarka. Možda za godinu dana prestane da crta.

– Možda. Ali tih godinu dana ona će raditi ono što voli, što joj duša traži, za šta ima sposobnosti. Ima da cveta od uspeha a ne da, baveći se gimnastikom, misli kako je lošija od drugih. Dete se brže i skladnije razvija kroz ono što mu se dopada. A to što nauči svejedno će joj ostati za ceo život, i možda joj sutra u nekoj drugoj aktivnosti dobro dođe.

– Ne možemo se ceo život baviti onim što volimo!

– A zar ti to ne bi htela? Zar ne težimo tome i kada odrastemo i kada tražimo posao koji će nas ispuniti? Razume se, svako dete čeka obavezna škola sa obaveznim programom. Zato neka dodatno obrazovanje bude spram onoga što je detetu u srcu.

Poznanica je zamišljeno zaćutala. Ćutanje je dobar znak. To znači da se unutra odvija neki proces. Naravno da još nije spremna da se složi sa mnom i odustane od svog novog biznis projekta pod nazivom „Moje čudo od deteta”, ali s druge strane nisam čula ni kategoričko suprotstavljanje. Znači, bebiron je dobio priliku za slobodu izbora. Dečko, nemam ja ništa protiv tenisa. Ali samo ako to ti sam želiš.

Samostalnost kod deteta je nemoguće gajiti bez priznavanja njegove ličnosti, bez priznavanja njegovog prava na samoopredeljenje: čime će se baviti, šta će voleti, u šta će verovati.