Narodna izreka kaže “Ako ne veruješ u čudo, ono se neće ni dogoditi”, a Čačanka Rada Karanac Lazović (46) i posle deset neuspelih vantelesnih oplodnji, čvrsto je verovala da će se jednog dana ostvariti kao majka. To se i dogodilo u njenoj petoj deceniji života, 19. januara na Bogojavljenje, kada je carskim rezom rodila trojke – dve devojčice i dečaka koji su joj, iako su još uvek na Institutu za neonatologiju, promenili život iz korena.
Trojke rođene dva meseca pre termina
Novopečena mama Rada i tata Milan (49) za Nova.rs kažu da broje dane kada će im se Draga, Danilo i Bogdana pridružiti i upotpuniti njihovu sreću.
„Mi smo najsrećniji roditelji u ovom trenutku, a mogu misliti kako ću se osećati kada bebe dovedemo kući. One su dobro što je najvažnije, svakoga dana dobijamo informacije o njihovom zdravstvenom stanju, a dva puta nedeljno idemo u Beograd da ih vidimo. Rodile su se dva meseca pre termina, nekako je to bilo očekivano s obzirom da su trojke u pitanju. Žarko sam želela da izguram trudnoću do 35. nedelje, međutim one su želele da ugledaju svetlost dana baš na Bogojavljenje i radosna sam zbog toga”, kaže nam ova mama.
Radina borba traje više od pet godina
Radina i Milanova borba za potomstvo traje nekih pet-šest godina. Priča nam da je prestala da broji na koliko vantelesnih oplodnji je bila jer to više nije važno.
„Iskoristila sam samo dva pokušaja vantelesne oplodnje o trošku države što je bilo po važećem zakonu do 42. godine, dok smo ostale samofinansirali, uz pomoć grada Čačka koji daje jednom godišnje novčanu pomoć za 45+ i solidarne pomoći sindikata suprugove firme. Uvek kažem za sve te priče koje su slične našoj, da je jedina razlika u broju beba, u broju pokušaja, u broju godina majke i u iznosima kredita”.
Prisećajući se prvih neuspelih vantelesnih oplodnji, Rada kaže da nikada nije gubila nadu i da nikada nije kasno za roditeljstvo. Verovala je da će se trudnoća kad-tad ostvariti.
„Žena ima pravo da odluči da li će roditi dete i kada će to biti. Mislim da su moje godine najbolje godine, jer iza sebe imam potpunu ostvarenost na svim poljima, a jedina neostvarenost bila je upravo uloga majke. Uspela sam i u tome, tako da naredni period mog života u potpunosti mogu da posvetim samo toj ulozi. Nikada ne treba odustati. Mada, svi mi koji smo prošli kroz to, znamo da su volja i želja jedno, a finansije drugo. I koliko god da je volja jaka, ipak su potrebne i finansije jer je novac u osnovi cele ove priče”.
Šestogodišnju borbu za potomstvo podržale su njihove porodice, prijatelji i rodbina i upravo je ta podrška nešto bez čega nijedan par ne bi trebalo da se upusti u ovu „pomalo iscrpljujuću avanturu”.
„Veoma je bitna podrška partnera i porodice, a ja sam je imala. Na sve njih planiram da se oslonim, svi su obećavali pomoć od samog početka trudnoće, pa im u šali kažem da sam zapisivala sva ta obećanja i da se ne iznenade kada im viknem u pomoć. Šalu na stranu, ja sam inače pozitivna i energična osoba, mislim da rezultat ove avanture zavisi upravo od toga i od pozitivnog stava i odnosa prema životu. Bilo je i uspona i padova, ali energije mi nikad ne manjka i moramo da je sačuvamo u svakom trenutku”.
Prema njenom mišljenju, žene koje prolaze kroz proces vantelesne oplodnje suočavaju se sa ozbiljnim problemima i izazovima koje nosi sam postupak, a na koje moraju da budu spremne.
„Nažalost, žene se suočavaju sa neinformisanošću lekara koji, recimo, ne znaju koji uput treba da im daju. Nekada su lekari i grubi kada parovima kažu koliko imaju godina, pa kao vi ste zakasnili. Tako da, svašta čujete i onda mnoge žene odustanu i padnu u depresiju. U Čačku, mada mislim i u ostalim gradovima, ne postoji besplatna psihološku pomoć odnosno podrška za žene koje prolaze kroz vantelesnu oplodnju. Ja sam takvu vrstu podrške imala od moje doktorke Dušice Janjić Isajlović iz Doma zdravlja, koju sam i pre i tokom trudnoće znala da pozovem i da joj kažem da ću doći na psihološki tretman. To mi je bilo jako važno. A partner i ja smo imali konstatntnu podršku od doktorke Irene Bujaz iz klinike Ferona gde smo imali nekoliko vantelesnih, a iako nam tu nije uspelo, verujte i dan danas nas zove i daje nam podršku i savete. Mislim da je poverenje u doktora najvažnije i da sve žene treba to da shvate”.
Ni ona ni suprug se nisu iznenadili kada im je doktorka saopštila da će dobiti trojke zato što su se, kako kaže, u njihovoj porodici godinama unazad rađali blizanci.
„Kada je doktorka videla dve bebe na ultrazvuku, rekoh super, baš lepo. A kad je sledeći put videla njih troje, došlo mi da kažem ne gledajte više, molim vas, biće sledeći put četiri. To je ipak šok. Znate da to nosi rizik i po vas i po bebe, ne postoje prenatalni testovi koji mogu da utvrde šta je sa tri bebe, mogu samo za jednu. Tako da postoji doza straha. Srećom, sve je bilo od početka dobro, tako da smo izgurali do kraja sa tri bebe”.
Čitavu trudnoću vodila je u Beogradu gde se i porodila, a utisci u porodilištu su joj i više nego dobri.
„Profesor Filimonović mi je vodio trudnoću u GAK Narodni front. Tu sam se i porodila, bebice su bile na pedijatriji, pa su prebačene na Institut za neonatologiju. Treba da se ponosimo što imamo takva odeljenja, zaista sam oduševljena nivoom posvećenosti i odnosom prema svim bebama koje su tamo”.
Dok im ne stignu bebe, ponosni mama i tata imaju još vremena da kupe ono što su zaboravili. Ali su, kažu, ono osnovno pripremili.
„Bebe će za sada biti u jednom krevecu, tako i savetuju. Razmišljamo i o promeni automobila, ipak će nam trebati veći, dok su za kolica „uskočili” brat i sestra od strica… Najbitnije u ovom trenutku je da nam bebe što pre dođu kući. Tata je uzbuđen više od mene. Kada ih je video na Institutu, bio je sav nesnađen, pomalo uplašen, pa da li sme ovako, što joj je ruka ovde, vidi kako gleda… Ipak on ima iskustva u roditeljstvu s obzirom da ima ćerku iz prvog braka, pa mi je bio sav smešan kada sam ga videla takvog”.
Rada se dotakla i finansijske pomoći majkama i bebama u Srbiji. Kaže da mnoge stvari treba da se menjaju ako želimo da se u našoj zemlji rađa više dece.
„Radim u državnoj upravi, a suprug u javnom preduzeću, tako da smo imali i mogućnost solidarne pomoći. I pored toga, i finsnsijske pomoći od grada, zaboravimo da klinike nisu ispred kuće, da moramo da putujemo do njih po nekoliko puta, da boravimo u gradu gde je klinika, pa postoje terapije, lekovi, analize, bolje nekada ni ne sabirati koliko to iziskuje novca. Takođe, ne treba zaboraviti ni odsustva sa posla zbog postupka. Mi poslednjih pet-šest godina nismo išli na godišnje odmore jer smo ih koristili za vantelesne oplodnje. Zamislite kakav problem imaju žene koje rade kod pojedinih privatnika, pa nemaju mogućnost da izlaze sa posla, pa moraju da plaćaju ono što mogu da rade besplatno jer im se preti otkazima, pa da ne zaboravim i bolovanja od 65 odsto na sve ovo, tako da kada uđete u celu ovu priču, zapravo vidite sa čim se sve žene, odnosno parovi, suočavaju. Bez obzira na pomoć države i na sve ono što ta pomoć obuhvata, postoje određene stvari koje moramo da menjamo ako mislimo da doprinesemo natalitetu”, kaže Rada za kraj razgovora.
Komentari (0)