Naša priča 37+5
Naša priča je započela 2020. godine u jeku epidemije koronavirusa – piše mama Sanja.
Porodila sam se u 37. nedelji carskim rezom. Termin je bio 19. april 2020. godine na samo Vaskrsenje, ali je Bog imao drugačiji plan za našeg sina i nas. Na poslednjoj kontroli beba je bila okrenuta glavom na gore, a zbog urođene anomalije UTERUS DUPLEX i činjenice da sam prvorotka – karlični porođaj nije dolazio u obzir, pa je carski rez zakazan za 9. april.
Foto: Privatna arhiva
Vodenjak mi je pukao 26. marta u 7:45 časova, 45min nakon što je tata došao kući iz noćne smene…
Ono što sam predosećala se obistinilo
Nekoliko dana pre nego će mi vodenjak pući imala sam čudne osećaje i svima redom govorila kako ću se poroditi… Ključni ‘dokazi’ su bili kada je 25. mart u kasnim večernjim satima komšijama koji žive preko puta nas pas preskočio ogradu i toliko lajao na našoj kapiji, ali onaj lavež upozorenja… Ja koja obožavam životinje znala sam da se uskoro bliži porod jer prosto životinje osećaju. Ubrzo nakon toga sam dobila užasnu glavobolju koju sam jedva obuzdala. I 26. marta u 7.45h se moj osećaj i obistinio.🥰
Dok je tata telefonom prijavljivao početke mog porođaja ja sam se za to vreme kupala i pakovala za bolnicu. Na putu od naše kuće do klinike imali smo 15ak minuta vožnje kolima, ali meni je delovalo mnogo duže, jer su počinjale kontrakcije i bolovi…
Foto: Privatna arhiva / beba Nikodim Isaija u svom domu / i u naručju tate Dalibora
Napokon smo stigli.
Stroge procedure i potpuno drugačiji način praćenja trudnoće – u odnosu na one u Srbiji
Zbog korone su prvo pustili mene unutra, obavili pregled, uradili CTG i smestili u sobu gde sam čekala svog doktora, anesteziologa i svoju babicu. Inače sam ovde sve preglede, razgovore i kontrole imala isključivo sa babicom. Po pravilima doktora sretneš ili nekoliko nedelja pre porođaja, ili na samom porođaju, a zbog moje anomalije ja sam morala doktorku ranije da upoznam, jer je zbog toga moja trudnoća spadala u rizičnu trudnoću…
U Srbiji sam saznala da sam trudna i prvi pregled sam obavila kod svog doktora kod kojeg sam i išla na redovne kontrole. On mi je rekao da mi je trudnoća rizična, da ne smem ništa da radim, da ležim u krevetu strogo, da se pazim. Ovde su mi rekli sve suprotno – da bi trebalo da sam fizički aktivna, da šetam, da smem da treniram, da normalno smem obavljati kućne poslove, itd… A meni je kroz glavu prolazilo: ‘Okej, trudna sam, rizična je trudnoća, ali ako sam trudna nisam bolesna, mogu po malo raditi, ali ne preterivati…’ -Od tog mog ne-preterivanja zavrsila sam na po 9 km pešačenja dnevno 😅.
Ovde između 20. i 22. nedelje rade PRVI i JEDINI PUT ultrazvuk kada ti iskontrolišu celu bebu od glave do pete i tada i saznaš pol bebe. Ja sam ipak imala dva ultrazvuka zbog urođene anomalije… Na dva meseca sam imala susret za babicom gde mi je kontrolisala kilažu, krvni pritisak i nivo šećera u krvi, a kada sam ušla u 30. nedelju radila mi je prvi put brzi CTG, gde je malenom sondicom (veličine hemiske olovke) po stomaku tražila bebine otkucaje srca, sluša ih vrlo kratko i to je to… Ovde smatraju da ne treba stresirati i zračiti ni majku ni bebu prečestim ultrazvučnim pregledima i drugim kontrolama.
Foto: Privatna arhiva / prvi susret sa tatom
Poslednje i najvažnije poglavlje naše priče 37+5
Dok sam ja u bolnim kontrakcijama čekala u sobi, muž se kod kuće pripremao tuširajući se antibakterijskim preparatima koje je dobio u bolnici. Zbog koronavirusa to nije mogao da uradi na klinici, ali nam se brzo pridružio – vidno umoran i već iscrpljen.
U sobi smo imali posluženje i dobili smo kafu i sladoled, ali sam ja sa nestrpljenjem očekivala lekara i babicu. U podne su došli po mene i supruga i premestili nas u operacionu salu. Suprug kaže da se nakon toga ničeg više ne seća – sve do trenutka kada je bebac rođen i kada se, odmah po izlasku iz stomaka – upiškio. 😀
Naravno, već po ulasku u salu i mene su preplavile emocije. Pokušala sam da se suzdržim i ostanem pribrana i jaka – sve dok se ne porodim. Dobila sam spinalnu anesteziju iz drugog puta jer sam se prvi put pomerila…😣
Foto: Privatna arhiva /sve prvo kod kuće – spavanje, kupanje, šetanje
Oko mene je bio tim od dva lekara, jedan anesteziolog, moja babica, higijeničarka i pet medicinskih sestara.. Sve je išlo ‘kao na traci’ 😀
Suprug nije želeo da gleda kako obavljaju carski rez pa su stavili paravan ispred nas, ali sam ja probašla način da to vidim, gledala sam celu intervenciju na ogledalu svetlosne plafonjere -ne znam kako sam provalila to, ali sam uspela da vidim ceo proces… 🤩
Kada je doktor započeo rez, odmah sam rekla suprugu ‘Počelo je’, ne znam da li u mojoj glavi ili je stvarno to išli toliko brzo, ali sećam se kada je napravio prvi rez i kada je krenula krv. Sledeće čega se sećam je da je lekar uhvatio našeg sina za noge i krenuo da ga vadi, a u tom trenutku sam rekla ‘Izvadio ga je’ i već nestrpljivo očekivala da čujem plač. Pre nego što je suprug izgovorio pitanje: ‘Je l’ ga vidiš?’ – naš sin je počeo da plače, a za njim i mi. Suprug kaže da se seća jedino toga kad sam mu rekla da izlazi beka i da je video kako se upiškio na sve nas 😅
Foto: Privatna arhiva
Prvi susret – i svi smo mnogo plakali
Iz mog stomaka su ga direktno stavili na tatine grudi, da oseti tatu, zatim su ga stavili na sto izmerili težinu, dužinu, obim glave zatim mu stavili kapicu na glavu, i tek onda na moje grudi i odma da uhvati da sisa… Sećam se da smo mnogo plakali, svo troje. Bio je mnogo topao, mokar, sladak, malen, nežan… 🥰🥰
Ubrzo posle toga su nas smestili u apartman, suprug je morao da ode , a moj beban i ja smo ostali da se borimo i upoznajemo… 🥰🥰 Da nije bilo Korone, ostao bi i tata sa nama, ovako smo ostali sami u sobi koja je mini apartman kakav svaka porodilja dobije – sa čajnom kuhinjom, TV-om, dve fotelje i stočić, bračnim krevetom, ormarom, frižiderom, kupatilom…
Oko bebe mi niko nije pomagao prvih dana – ni oko presvlačenja, ni dojenja, a bez ičije pomoći sam se i okupala – dan nakon porođaja
Ipak, najvrednije od svega što sam ovde imala, kada je u pitanju tretman vezan za porođaj je upravo ta mogućnost da povedem bilo koga na porođaj. Ali mislim da je najvažnije da beba oseti i tatu u tim prvim trenucima, baš kao što je moja beba…
O autortki
Mama Sanja Gavrilović porodila se u Švedskoj u prisustvu svog supruga Dalibora. Bebac Nikodim Isaija došao je ranije, ali su ga mama i tata dočekali spremni i na najbolji mogući način – zajedno od prvog trenutka.
Komentari (0)