Ovog leta, iz čudnih razloga, pohađala sam obavezan kurs prve pomoći i reanimacije u jednoj kanadskoj bolnici. Vežbali smo na crvenim plastičnim torzoima, i radili smo to veoma predano. To znači da ukoliko se pored mene ikada nađe crveni plastični torzo kome je potrebna pomoć, obučena sam da reagujem. Da se uspaničim! Da povraćam! Da trčim okolo i vrištim! Da se onesvestim!
Naravno, šalim se. Zvala bih hitnu pomoć, a nnakon toga održavala torzo u životu (dva udaha, 30 pritisaka, zatim davanje šoka, pa ponovno davanje šoka, ali ovog puta uspešno, stiskanje narandžastog dugmeta), i onda će hitna pomoć doći i uzeće crveni plastični torzo, odvesti ga u bolnicu i oživfeti ga za tren oka.
Ali kada bi crveni plastični torzo bio pravo ljudsko biće, i ako bi patio od bilo koje bolesti koja može da se leči matičnim ćelijama, ne bi imao toliko sreće, bez obzira na to koliko su dobri lekari i bolničari koji se o njemu brinu. Lekari su razvili tretmane za te bolesti, ali u Kanadi, često je nemoguće doći do potrebnog materijala dok ne bude suviše kasno.
Kanada, kao i Srbija, nema javnu banku matičnih ćelija
Kanada ima rasno i etnički mešovitu populaciju: ljudi dolaze iz svih krajeva sveta i postoji mnogo grupa koje su već bile tamo. To znači da populacija ima različite genetske kodove, a mnoge krvne grupe su prava retkost. Matične ćelije koje se koriste za lečenje moraju da se podudaraju sa pacijentom, ili postoji veliki rizik od odbijanja. Samo polovina kanadskih pacijenata može da pronađe donora u Kanadi. Druga šansa za njih su matične ćelije iz pupčanika: krv iz pupčane vrpce se u najvećem broju slučajeva baci nakon rođenja, a prebogata je vrednim matičnim ćelijama koje su potrebne lekarima.
Do skoro, sve matične ćelije iz pupčanika koje su se koristile u Kanadi su bile uvezene iz neke druge države, i to po veoma visokoj ceni: u proseku, jedinica krvi je koštala 42 hiljade dolara, a za odraslog pacijenta su često potrebne i dve jedinice. Ljudi sa bolestima koje mogu da se leče matičnim ćelijama su dugo čekali na donore krvi iz pupčanika. Mnogi od njih su i umrli čekajući. Do ove godine, kanada je bila jedina država iz grupe sedam najmoćnijih koja nije imala javnu banku matičnih ćelija. To je sramota.
Momentalno postoji jedna javna banka u Kanadi, i to samo zbog toga što je Canadian Blood Services, privatna dobrotvorna organizacija, lansirala ozbiljan plan da se ta banka napravi, a vlada je morala da se priključi inicijativi. Cilj je bio da se smanji vreme čekanja, sačuvaju životi i da se obezbedi dragoceni ametrijal za istaživanja kanadskih naučnika, a sve to koristeći materijal koji se najčešće uništava kao medicinski otpad.
Za sada, Canadian Blood Service je sakupio tri četvrtine sredstava koja su potrebna za izgradnju javne banke matičnih ćelija (12,5 miliona dolara). Čak i sa time, prva faza je završena i bolnice u Otavi i Bramptonu su počele da sakupljaju krv iz pupčanika. Novac bi morao da se skupi u potpunosti kako bi i ljudi sa zapada Kanade imali tu mogućnost.
Ljudi misle da privatne banke matičnih ćelija mogu u potpunosti da se brinu o ovome. već je moguće platiti da se sačuva krv iz pupčane vrpce u privatnim bankama matičnih ćelija. I to je sasvim dobro rešenje za ljude koji mogu da ga priušte, ali šta je sa onima koji ne mogu? Moh deda je bio lekar u seoskim predelima Nove Škotske i lečio je ljude koji nisu mogli da plate njegove usluge. neko je plaćao u kokoškama, kada je mogao. Zdravstveni sistem je sada takav da je dostupan svima kojima je potreban, a ne samo onima koji su privilegovani.
Tako bi trebalo da bude i sa bankama krvi iz pupčanika. Sigurna sam da će, u momentu kada shvate potrebu, Kanađani donirati sredstva da se banka završi.
U hitnim situacijama, ja i moj plastični crveni torzo ćemo biti možda jedino što je dostupno da se pomogne jednom čoveku, ali se nadam da to neće biti slučaj. Na kursu prve pomoći nisam naučila kako se sprovodi lečenje matičnim ćelijama, ali treba podržati one koji to znaju. I dati im mnogo matičnih ćelija iz pupčanika, kad smo već kod toga…
Komentari (0)