Kako razlikovati bolesnu ambiciju od želje da detetu pružite najbolje

U psihologiji, u pitanjima dete”roditelji, generalno je prihvaćeno da je roditelj u svakoj fazi života detetu pružio sve što je mogao u datim okolnostima. Takva ideja pomaže u rešavanju mnogih problema u odnosu dece i roditelja, pogotovo kada već odrasla deca žive s tvrdnjama da im je dato malo ili ne…

Često roditelji ne samo da žele svojoj deci da omoguće sve što je potrebno za razvoj već i bukvalno „isklešuË® dete u svoju sliku i priliku ili da ga učine još savršenijom verzijom sebe. Za ostvarenje takvih želja roditelji se služe svim sredstvima ” samo da su zadovoljene njihove, često nezdrave, ambicije.

Sjajan primer pruža Stiven Kavi u romanu „7 navika veoma uspešnih ljudi”. Autor je sjajno prepričao kako je jedan direktor velike kompanije, želeći da podstakne zaposlene na dobre rezultate, svaki mesec zakazivao sastanak i pokazivao im sliku konja koji trče na hipodromu.

Iznad njuške najbržeg konja obećao je da će napisati ime najboljeg radnika i čak mu platiti godišnji odmor u hotelu s pet zvezdica.⁣⁣⠀

Ali, niko nije hteo da postane prvi zaposleni; štaviše, ljudi nisu poštovali šefa. Šta je uzrok nezahvalnosti? Ovaj čovek koji se obratio Kavi po savet bio je zbunjen…

Tužno je i poražavajuće, ali mnogi roditelji se tako ponašaju prema svojoj deci. Oni u obrazovanje uključuju pravila:

Zapravo, dete oseća da zavarava sebe, odmara i ne želi da bude prvo u „trci”. I zato je potrebno naglasiti glavnu stvar ” odnos između roditelja i dece nije učenje kako se trči na hipodromu, već poštovanje i razumevanje da se život ponekad sastoji od neuspeha i gubitaka.

Svako dete treba hraniti bezuslovnom ljubavlju, mirom, radošću, a preporuke, diplome i petice jesu važne i, naravno, poželjne ” ali to nije najbitnije.

Važno je da dete, osoba koja ulazi u život, treba da prikuplja snagu da prevaziđe sve situacije, da se slaže s ljudima u bilo kojoj sredini, da ne bude zavidno i ne gubi vreme postavljajući pitanja o nepravednoj raspodeli nagrada, već da radi i strpljivo gradi svoju priču.

Svako je rođen da živi svoj život, a roditelj nije trener, već neko ko pruža ljubav, bez rasporeda i merila uspeha.

Odlučivati šta je najbolje za dete, a nikada ga ne saslušati.

Reći detetu da su svi gori od njega (ovo se može parafrazirati kao „Ne sumnjam u tebeË®).

Dete će s vremenom rasti i udaljavati se, a kada roditelji požele komunikaciju i brigu, moći će da pokažu samo istu konvencionalnost kakvu su već demonstrirali.