U srcu Kragujevca, u Osnovnoj školi “Jovan Popović,” direktor Darko Grković i tim predanih nastavnika prepoznali su rastuću potrebu za rešavanjem problema socijalne anksioznosti među učenicima nakon pandemije COVID-19. Odlučni da pomognu svojim đacima, koji će osnažiti i osloboditi decu od tereta anksioznosti. Program je namenjen učenicima petog razreda a u planu su i ostali razredi.
Foto: Privatna arhiva
”Primetili smo da se u školi, posle pandemije, povećao broj dece koja imaju različite vrste strahova. Najčešće su to brige u vezi sa druženjem sa vršnjacima, usmenim izlaganjem i ocenama ”Direktor Grković ističe.
Program je brzo dao rezultate, a profesorica srpskog jezika i književnosti, Snežana Grebović, deli svoje impresije ”Sprovođenje programa vezanog za socijalnu anksioznost u našoj školi je donelo višestruku korist, a svi učesnici nastavnog procesa su imali veliku i važnu dobit.”
Kroz razgovore sa direktorom i profesorkom, jasno je da je inicijativa škole donela promene u školskom okruženju. Deca koja su se suočavala sa socijalnom anksioznošću postala su samouverenija i hrabrija u međuljudskim odnosima. Strah od ocena i usmenih izlaganja sada se doživljava kao deo učenja, a ne kao presuda. Nastavnici su takođe igrali ključnu ulogu u prepoznavanju simptoma anksioznosti i pružanju podrške.
Profesorica Grebović dodaje ”I najvažnije od svega – deca koja su se suočavala sa socijalnom anksioznošću su kroz edukativne radionice, grupnu i individualnu podršku počela da menjaju negativnu sliku o sebi, postala su otvorenija, snažnija, spremnija za komunikaciju i, u današnje vreme, složene vršnjačke odnose.”
Ova inicijativa nije samo promenila život učenika, već je i unapredila zajednicu škole. Odeljenjske starešine su postale osnažene u prepoznavanju i pružanju podrške deci sa anksioznošću, stvarajući okruženje koje poštuje i prihvata različitosti.
Foto: Kristina Vlajović Milojević – prihvatna arhiva
Za ove sjajne rezultate odgovorna je Kristina Vlajović Milojević, dečiji psiholog sa impozantnim iskustvom i stručnim kvalifikacijama koje je stekla tokom svog rada i edukacije. Ona radi kao stručni saradnik-psiholog u OŠ “Jovan Popović”, već deset godina radi u obrazovanju a takođe je deo privatne prakse “Anima sana” u Kragujevcu. Njena ekspertiza obuhvata racionalno-emotivnu i kognitivno-bihevioralnu terapiju za rad sa decom i adolescentima. Učestvovala je u značajnim projektima, uključujući rad sa Fondacijom Novak Đoković „Podrška, NE perfekcija” i Unicef-om, fokusirajući se na podršku mentalnom zdravlju dece i adolescenata u Srbiji.
Pitali smo Kristinu kako da roditelji prepoznaju prisutnost anksioznosti kod svoje dece?
Kristina ističe da roditelji često teško prepoznaju anksioznost kod svoje dece, a kada je prepoznaju, ponekad je teško razumeti. Bitno je objasniti da anksioznost nije uzrokovana samim događajem, već načinom na koji dete percipira taj događaj. To znači da dete može preterano reagovati na nešto što drugima deluje obično i bezopasno (na primer samostalan odlazak u prodavnicu), uz osećaj strepnje i brige za moguće loše posledice. Roditelji treba da shvate da je ključno razumevanje kako dete doživljava te situacije kako bi im pružili odgovarajuću podršku.
Praktični primeri za prepoznavanje anksioznosti kod vašeg deteta
”Dete pred odlazak u školu strahuje od mogućnosti da će mu nastavnik postaviti pitanje na času a da ono neće znati tačan odgovor, odnosno da će pogrešiti, pri čemu kao moguću posledicu vidi da će vršnjaci misliti da je glup i smejaće mu se. Dete dalje razmišlja ovako, pravi jedan filmski scenario u svojoj glavi: „Pošto će vršnjaci da mi se smeju jer misle da sam glup to onda znači da ja nisam dovoljno vredan i sposoban i da sam jedna obična greška jer mi ništa ne ide od ruke”. Dakle, ovaj način na koji dete razvija jedan maštoviti scenario u svojoj glavi detetu pravi problem pa onda ono na nivou ponašanja na primer odluči da – izbegava školu, druženja, rođendane, odnosno izbegava potencijalno ugrožavajuće situacije”objašnjava Kristina.
Foto: OŠ „Jovan Popović”, Kragujevac – privatna arhiva
Kako da roditelji bolje razumeju i pomognu detetu?
”Preporučujem konsultaciju sa stručnjakom, ali dok to ne organizujete, možete pružiti detetu podršku. Važno je ne umanjivati problem i pokazati razumevanje. Takođe, važno je naučiti dete da realno sagledava životne situacije. Najpre da razlikuje mogućnost i verovatnoću da se dogodi neka neprijatna situacija. Roditelji mogu da podstiču izlaganje deteta neprijatnim situacijama (primer: dete izlaže gradivo ispred članova porodice, zatim ispred nekoliko vršnjaka, ispred veće grupe vršnjaka i na kraju ispred celog odeljenja i nastavnika). Međutim, saradnja sa stručnjakom može biti od velike pomoći u razumevanju i prevazilaženju anksioznosti ”odgovara Vlajović Milojević.
Kada se deca najčešće zatraže podršku školskog psihologa?
Kristina nam je saopštola da deca 1.-4. razreda dolaze na predlog roditelja ili učiteljica, dok se učenici 5.-8. razreda najčešće javljaju sami.
.png)
Foto: privatna arhiva
Šta su deca savladala uz pomoć dobre prakse koju si primenila u svom pristupu?
”Učenici su tokom ovog procesa stekli ključna znanja i veštine za upravljanje anksioznošću. Prvo, naučili su da osećanje anksioznosti nastaje tako što ga sami stvaramo jer preterano brinemo o stvarima na koje najčešće ne možemo da utičemo i shvatili su da imaju moć da ga zamene drugim, zdravijim emocijama, kao što je hrabrost. Takođe su naučili da prepoznaju telesne simptome anksioznosti, uključujući promene u licu, telu i ponašanju. Pored toga, učenici su razvili sposobnost prepoznavanja negativnih načina razmišljanja koji ih opterećuju i blokiraju. Takođe su naučili kako da testiraju svoje misli i procene da li im te misli koriste ili im smetaju. Učenici su takođe razvili sposobnost razlikovanja činjenica od pretpostavki, kao i razliku između mogućnosti i verovatnoće da se neka situacija dogodi u budućnosti. Kroz ovaj proces, gradili su svoje samopouzdanje i usvajali nov način razmišljanja koji im je pomogao da se bolje nose sa anksioznošću i izazovima u svakodnevnom životu”rekla je ona.
Šta poručuješ roditeljima?
Učenici su istakli da je najvažniji aspekt programa za njih mogućnost razgovora o svojim problemima i deljenje briga s razumevanjem. Kristina predlaže da roditelji izdvoje vreme za razgovore o mentalnom zdravlju s detetom/adolescentom, planirajući porodične sastanke ili druženja gde će svi članovi imati priliku da izraze svoja osećanja i razmišljanja. Tematske diskusije mogu se fokusirati na brige, vrednosti, rešavanje problema ili omiljene aktivnosti. Ovakvim pristupom, roditelji grade podržavajući sistem u kojem se dete oseća prihvaćeno, podržano i slobodno da deli svoje emocije i dileme bez straha od osuđivanja. ”Ovo stvara emocionalno siguran prostor za dete”tvrdi Vlajović Milojević.
Komentari (0)