Autizam za laike – odgovori na najčešća pitanja

Najbolji odgovor na to pitanje će vam dati detetu bliska osoba. Problemi sa razumevanjem govora mogu biti deo autizma. Bitno je da ne pretpostavljate ” to što dete ne obraća pažnju na vas kad govorite, da priča samo sa sobom dok pričate ili samo ne govori, ne znači samo po sebi da vas ne razume.

Postoje deca sa autizmom koja imaju hipotoniju (mišiće slabog tonusa) i kod njih postoji nešto otežano kretanje. Takođe, postoje deca koja imaju probleme sa nekim od aspekata kretanja ” recimo grubom motorikom, sihronizacijom pokreta (recimo vožnja bicikla), uigranošću oka i ruke (gađanje loptom) i sličnim. Ipak, većina dece sa autizmom će moći, u opštem smislu, da se kreće potpuno normalno.

Jedan deo dece sa autizmom ima smanjenu inteligenciju ili deluju kao da je imaju. Međutim, to može da ustanovi samo stručnjak. Za laika, mada možda izgleda kao da je to slučaj, najbolje je pretpostaviti da dete ima normalnu inteligenciju. Deca sa autizmom umeju i da „glume„ da nisu inteligentna, jer na taj način izbegavaju zahteve okoline.

Svi u svakodnevici koristimo telesne pokrete da se smirimo ili fokusiramo ” na primer, „žvrljamo„ dok telefoniramo, lupkamo prstima dok tražimo neko sećanje u glavi… U pitanju je isti mehanizam, samo izraženiji.

Sigurno znate taj osećaj kad nekog pogledate u oči i povežete se sa njim. To nije neka misteriozna pojava, već biološki mehanizam, lučenje određenih supstanci u mozgu. Te supstance se kod osoba sa autizmom luče pojačano i za njih je taj kontakt očima isuviše prisan i neprijatan.

Jednako kako se i osoba bez autizma može navići na ono što je za nju užasno jak nivo buke, svetla ili neprijatnog dodira ” teško. To posebno važi za okruženja gde je potrebno da dete uči, komunicira, učestvuje, prikaže znanje, jer će dete usmeriti dobar deo svog kapaciteta na borbu sa čulnim izazovom koji ga muči.

Sva deca uče, kako odrastaju, da regulišu svoje emocije. To je gotovo nemoguće ukoliko ne postoji razvijena komunikacija ” jer tako učimo da komuniciramo i ostvarujemo svoje potrebe razgovorom, a ne vrištanjem. Koliko dugo bi trebalo ma kojoj osobi da dođe do napada besa, ako godinama ne bi mogla da iskomunicira ni jednu svoju potrebu, mišljenje, problem? To ne znači da deca sa autizmom ne mogu biti „lepo odgojena„, ukoliko njihove konkretne mogućnosti to omogućavaju. Međutim, nemojte pretpostaviti da je do napada besa došlo zbog lošeg odgoja ili da on dugo traje jer roditelji ne znaju da umire dete.

Najbolje je da to pitate osobu blisku detetu. Postoje i natprosečno oprezna deca sa autizmom i ona koja zaista nemaju osećaj za opasnost.

Postoje osobe sa autizmom kojima je teže da razumeju zašto se neko, u određenoj situaciji, oseća drugačije nego što bi se oni osećali. To je, i u normalnom razvoju deteta, tako do određenog uzrasta.

To zavisi od stepena u kom je dete pogođeno autizmom. Upravo zbog toga se udruženje „Naukatizam„ bori da omogući deci pristup medicinskim terapijama koje mogu da smanje meru u kojoj je detetu potrebna dodatna podrška. Druge organizacije i ustanove se bore da se osobe sa autizmom uključe u društvo, kroz inkluzivno obrazovanje, inkluziju na radnom mestu, i slično.

Kad bi moglo, ono ne bi bilo dete sa posebnim potrebama. Ako ste zdrava, odrasla osoba, verovatno imate veće mogućnosti tolerancije neprijatnih događaja od deteta sa posebnim potrebama. Ako nemate, možda ste u toj konstelaciji vi osoba sa posebnim potrebama.