Iako se mnogi već pitaju kome poveravaju mališane i kako da ih poštede ružnog iskustva, trebalo bi da deci najpre objasne da je rečenica „o ovome nećemo pričati roditeljima” znak za uzbunu.
Ni prostorije u centru grada, ni javnosti poznat profesor, ni uspesi na takmičenjima, pa čak ni lična poznanstva nisu garancija da je vaše dete u sigurnim rukama tokom nastavnih i vannastavnih aktivnosti. Poslednja ispovest devojaka o seksualnom zlostavljanju od strane trenera u poznatom konjičkom klubu, aktuelizovala je pitanje kome roditelji poveravaju svoju decu? Kako da znaju da je njihovo dete zaista zaštićeno i da se iza maske voljenog i uspešnog trenera ne krije lice predatora?
(1).jpg)
Foto: Freepik
– Sa decom se mora razgovarati, jer je komunikacija ključna. Roditelji moraju svojoj deci da objasne koji su to dodiri primereni, a koji nisu. U mlađem uzrastu to se radi kroz igru uloga, a sa starijima o tome moraju da razgovaraju i roditelji i nastavnici. Svaki komentar koji ima seksualnu konotaciju je znak za uzbunu. Takođe, moraju da znaju da se iza rečenica „o ovome nećemo pričati roditeljima” ili „to je naša tajna” sigurno krije neka manipulacija. Takve situacije deca bi trebalo odmah da prijave roditeljima – objasnila je Marica Stojković, psiholog u Osnovnoj školi „14. oktobar” u Rakovici.
Predatra ima u svim socijalnim i ekonomskim okruželjima
Čije dete će biti žrtva nije ni u kakvoj vezi sa obrazovanjem roditelja, ni sa socijalnim statusom. Jednako je teško napraviti i foto-robot predatora – nalaze se u svim slojevima društva, mogu biti izuzetno bogati, vrlo ugledni i nema profesije u koju nisu zalutali.
– Teško je poverovati, ali predatora je i među nastavnicima, sveštenicima, među članovima porodice… Ja ih nazivam „zlostavljači u belim rukavicama”. Kroz dugogodišnje iskustvo u praksi zaista sam se susrela sa raznim situacijama, među kojima je bilo i sumnji na incestne slučajeve – dodaje naša sagovornica.
Mesta da se o ovom problemu govori ima u školskom sistemu, kroz brojne radionice posvećene seksualnom vaspitanju i reproduktivnom zdravlju, ali i u okviru građanskog vaspitanja. Međutim, uspeha u borbi protiv predatora nema bez nulte tolerancije koja podrazumeva i šale sa seksualnom konotacijom.
– Sećam se jednog primera kada su nastavnici primetili da je čovek iz obezbeđenja koje je angažovala škola neprimereno komentarisao jednu petnaestogodišnjakinju. Pošto su ga prijavili, policijski inspektor je poručio nastavnicima da nije u redu da anatemišu porodičnog čoveka kojeg kod kuće čekaju tri ženska deteta. To što neko ima kćerke nije nikakva garancija da neće napasti nečije tuđe kćerke. U ovakvim situacijama posebno obeshrabruju komentari onih čiji je posao da štite – ističe Marica Stojković.
Naša sagovornica objašnjava i da se žrtve seksualnog zlostavljanja teško odlučuju da o progovore o svojoj traumi, jer je potrebno vreme da se ona zaleči. A kada se to dogodi, obično posle niza godina, u javnosti bivaju dočekane sa sumnjom i pitanjem „zašto baš sad?”.
.jpg)
Foto: Freepik
– To je teška predrasuda. Ne možete ni da zamislite sa čim se sve to dete koje je žrtva suočava. Jedan od mogućih konflikata u glavi deteta se stvara i ako osete telesnu prijatnost tokom jednog tako strašnog čina. Kako dete to sebi da objasni – upozorava Marica Stojković i dodaje da seksualno zlostavljanje nije rezervisano samo za realni svet, već i za onaj virtuelni.
Tome u prilog idu i podaci Interpola koji kažu da svake sekunde na društvenim mrežama vreba oko 750.000 predatora, a da se najviše vrbuju devojčice kako bi ih koristili za seksualnu eksploataciju. Zbog toga je neophodna pažnja roditelja čak i kada dete surfuje internetom iz svog toplog doma.
– Pravilo koje roditelji moraju da postave detetu je da sve ono što ne bi radili i na šta ne bi pristali uživo, na ulici, ne čine ni na internetu. Od pomoći mogu biti i filmovi poput „Oteta” i „Ševa”, koje deca i roditelji zajedno mogu da pogledaju – dodaje Marica Stojković.
Najbolja neformalna komunikacij sa decom
O komunikaciji kao najjačem oružju protiv predatora govori i psiholog Tatjana Radović. Njen savet iz stručne, ali i roditeljske prakse je da se do dece najbolje dopire kroz neformalnu komunikaciju.
– Roditelji ne treba da nastupaju kao istražne sudije i pitanje „šta ste danas učili u školi” mogu da zamene pitanjem „da li se dogodilo nešto zanimljivo na časovima”. Iz takvog pristupa svašta mogu da saznaju, ali i da izgrade jedan odnos pun poverenja. Takođe, trebalo bi da posmatraju svoju decu i da poznaju njihove navike. Sve što iskače iz nekog uobičajenog ponašanja i iz dnevne rutine znak je da bi trebalo da malo bolje oslušnu svoje dete – dodaje Tatjana Radović.
Izvor: Politika
Komentari (0)