Porođaj: Samo veruj da će sve biti okej. Jer, sve je u tvojoj glavi!

Govorili su… Kao i uvek kada si na pragu neke nove situacije, ili kada si već u njoj, ljudi imaju milion saveta. Ne volim ih. Nekada je to dobro, nekada ne, ali tvrdoglavo čeljade poput mene uči na svojim greškama. I nauči. Neke ispravlja u hodu, neke se ne daju ispraviti, a neki svojeglavi postupci pokažu se kao pun pogodak i uopšte nisu greška.

Lično, mislim da sve dolazi iz glave. Tuga, sreća, bolest, volja… Uverila sam se u to na fakultetu, kada sam ishitreno krenula sa grupom entuzijasta u vožnju biciklom od Novog Sada do Beča. Ja, mlada, sitna, neiskusna… Nekada solidan biciklista na relacije od dvadesetak kilometara sada je zagrizao 1350 kilometara, bez priprema, bez iskustva. Govorila sam sebi: „Možeš ti to!” I uspela sam.

Govorili su mi tad, govorili su mi i sad… Ali, ja sam krenula u devetomesečnu vožnju tokom koje sam na samo meni znan način okretala pedale.

Foto: shutterstock

Govorili su mi da će mi biti muka. Nije je bilo.

Govorili su mi da će mi se jesti najuvrnutije stvari. Jela sam sasvim normalno.

Govorili su mi da ću žaliti za svojim mršavim telom. Bila sam oduševljena što sam konačno debela.

Govorili su mi da se neću tako lako rešiti dobijenih kilograma. Evo me, kao da se nisam porodila.

A onda je došao deveti mesec. Torbu sam spremila još u osmom, i čekala sam.

Govorili su mi da se ne radujem toliko, da nije to tek tako otići i poroditi se, i počeli su da pričaju, ali ja sam rekla: „Dosta! Ne zanima me. Ja ću da stisnem i ona će da izleti.”

Doktorica je dala dva termina, 9. oktobar i 18. oktobar. Tokom čitave trudnoće tvrdila je da plod kasni i da je ovulacija bila kasnije. S tim se složio i privatni doktor, kod kog sam odlazila na ekspertne. Pomirih se ja i sa tim 18. 10, ali sam, ipak, želela da to bude 9. oktobar, premda sam još 5. navijala da bih mogla baš na taj dan, da simboličo rodim malog borca, buntovnika. Nije se dalo.

Došao je i 9. oktobar. Tog jutra stomak je otišao potpuno desno, maltene su mogli da se primete obrisi bebe. Smejala sam se. Sad sam se već teturala po kući, obavila jutarnje rituale, pripremila ručak, dočekala supruga sa posla. Tog dana je planirao da pokupi orahe na obližnjoj njivi i ja sam, kao i uvek uporno, zahtevala da idem sa njim obećavši da orahe neću kupiti. Ali, ne lezi vraže, iskoristila sam priliku da čučnem nekoliko puta, ta aktivnost mi do kraja trudnoće nije predstavljala veći problem. Na putu do kuće zadržali smo se na još nekoliko mesta i konačno stigli kući nešto posle jedanaest sati uveče.

Legli smo u krevet. Nikako nisam mogla da se namestim. Te levo, te desno, na leđa i TAP, nešto je mokro između mojih nogu, a prilično sam sigurna da nikada nisam piškila u krevet. Po disanju shvatam da je suprug zaspao. Budim ga i govorim da ustane, da krećemo, pukao je vodenjak.

Govorili su, dok sam ih slušala, da kad pukne vode bude na sve strane. Neke su čak morale i pelenu da podmetnu. Moj vodenjak je pukao tako da ja uopšte nisam bila sigurna da je to to, već sam još neko vreme šetala po stanu, puštala mašinu za veš i sudove, podsećala supruga da ne zaboravi da izbaci sve napolje kada mašine operu, govorila mu šta još da doda u torbu. Od bolova ni B. Sad sam već sigurna da je vodenjak, ipak, pukao. Spuštamo se liftom, slikamo se i smejemo na putu do bolnice. Dolazimo u Sremsku Mitrovicu oko 1.30.

Pospana sestra izlazi iz lifta, ja govorim da mislim da je pukao vodenjak, a žena se smeje konstataciji da ja to mislim i zaključuje da sam prvorotka. Bože, koliko sam puta čula tu reč sa konotacijom: smotana, neiskusna, porađaće se milion godina. Sve je uredu, vodenjak je pukao, otvorena sam tri prsta. 

Majda i Nađa/ Privatna arhiva

Sad dolazimo do dela kada više nisam slušala šta su govorili… Pitam je šta to znači, a ona odgovara da to znači da je otvaranje tek počelo, s obzirom na to da sam do sada nekoliko dana bila otvorena dva prsta, porođaj će se, veruje ona, dogoditi sutra u popodnevnim satima, a može lako da se desi i prekosutra. Supruga ljubazno prati napolje, govori mu da se odmori, a meni daje flašicu za urin i upućuje me u sobu sa preporukom da spavam, sutra će mi trebati snage. I dalje me ništa ne boli. Ulazim u dvokrevetnu sobu u kojoj sam sama, vadim osnovne stvari (vodu, neseser i plazmu), nameštam se da spavam.

Tek što sam pipnula krevet, kreću bolovi. Oko 3 kreću tako jako da sam ja ubeđena da ću se poroditi. Setim se da su nas u školi učili da merimo kontrakcije. Hajde! Hm… Javljaju se na 10 minuta i traju minut. Zovem sestru. Pojavljuje se na vratima, trudi se da bude ljubazna, a pogled joj govori: „Šta hoćeš, jesam ti rekla sutra?” Pogleda me, kaže da sam malo otvorena, počelo je, trajaće, mora da boli, moram da izdržim. Ok! Boli sve jače i jače, tera me da idem do toaleta. Odlazim nekoliko puta, hodnici pusti, nemam ni koga da pitam šta da radim. Psujem u sebi zašto nisam slušala šta su govorili… Govorim sebi: „Možeš ti to! Kad si do sad izgurla i sada ćeš!”

Foto: Pixaby

Zvonim sestrama, ali nigde nikoga. Valjda i one vide iz koje sobe zovu, znaju da sam ja „prvorotka koja neće do sutra, paniči”, pa ignorišu. Mislim u sebi da će me obići ne pomerila se ja odatle, pa počinjem da vrištim. Nekoga ću probuditi, nekome ću smetati. Odupirem se od kreveta nogama i rukama, vičem, kad eto ti sestre. Viče ona na mene što vičem, a vičem i ja na nju što me niko ne obilazi, jer ja sam prvorotka ostavljena sama, i kulturno joj se izvinjavam što vičem, ali ne prestajem sa vikanjem.

Pogleda ona ponovo, kaže da je to to, idemo u pripremnu salu. U tom trenu setim se da sam negde pročitala da porodilja mora da maže usne labelom, da ne ispucaju, a ima i šećera u njemu. Uzimam kofer i labelo, sestra kupi posteljinu, trudim se da pravilno dišem i gegam se do sale. Opet nisam slušala šta su govorili… Misli moja glavica kako ću ja sada tamo da legnem, pa će upaliti indukciju, pa ću ja te nenormalne bolove izdržavati još ko zna koliko, ako ih uopšte izdržim.

Mi do sale, sestra se presvlači. Ništa mi nije jano. Pitam je šta to radi, kaže, sprema se da me porađa. Šok! Kaže, porodiće me, ako stigne. Sada je 6.15, smena je u 7 sati. Panika! Gde sad oni da se smenjuju, a ja tu ležim na stolu i čekam?! Neka kaže šta treba da radim, ima da me porodi ona, ovde i sada. Ma ne znam ni šta se desilo, odjednom kreće porođaj. Puhćem ja, glava kreće, a mene hvata panika jer ne mogu da se napnem da je izbacim. Vičem da ne mogu svoju snagu da usmerim na stomačne mišiće, i sve vreme mi je u glavi da moram da mažem usne labelom. Mažem ga, i ližem, i ne ispuštam ga. Kao davljenik koji se hvata za slamku spasa. I drž-ne daj, pojavljuje se doktorica, kaže da stisnem, leže na moj stomak laktom, a beba kao iz katapulta izleće, sa sve gornjim vodenjakom koji je pukao i okupao i mene, i doktoricu, i sestru. 

Tresem se dok je ocenjuju i umotavaju, ali i dalje mažem svoj labelo. Daju mi moju devojčicu, ona gleda u mene i kao da mi maše svojim smežuranim prstićima. Govorim joj da je ona moja Nađić – najslađić.

Već u sledećem trenutku su me izgurali iz sale i stavili na hodnik. Prolaze i govore da ne smem da zaspim. Molim za telefon, da javim da je svemu kraj. Suprug u neverici javlja bližnjima.

Ja se tresem od hladnoće i pišem rodbini i prijateljima:
 

Jutros nešto pre 6.45
Nađa je odlučila da ugleda svet.
Teška 2 kilograma i 350 grama,
Kroz stomak se izborila u rekordnom vremenu – sama.

Dugačka 55 santima,
Ma gde pipneš, svud je ima.

Ova vest je možda čudna,
Ali Majda više nije trudna.
Zato sada srećna lica
Slavi mala Radošević porodica.”