Upravo sam uspavala svoju bebu i vidim naslov na sajtu Bebac da je novembar mesec prevremeno rođenih beba. U toku trudnoće i posle mog porođaja, ovaj sajt mi je pružio nadu, savet i utehu, pa sam poželela da podelim svoju intimnu priču. Moja ćerkica Sofia Pavlidu rodjena je 12.07. ove godine u Solunu gde i živimo. Rođena je carskim rezom u 34. nedelji. Imala je 2140 gr i 46 cm.
Foto: Privatna arhiva
Moja trudnoća došla je željeno i lako
Dugo sam želela da postanem majka, a pre dve godine konačno dam pronašla osobu sa kojom bih mogla da osnujem porodicu. Bili smo presrećni i oboje smo uživali u svakom danu moje trudnoće.Bila sam aktivna trudnica, puna energije i snage i koristila sam svaki trenutak da se radujem činjenici da ću ja, konačno postati majka u svojoj 34. godini.
Komplikacije su nastale mesec dana pre termina
Međutim, četiri nedelje pre prevremenog porodjaja, na rutinskom pregledu, doktor je ustanovio da mi je grlić skraćen na samo 1.5cm. Odmah sam primljena u bolnicu na održavanje trudnoće i posle nedelju dana kortizona, progesterona i antibiotika kao i postavljanja prstena na grlić, puštena sam na kućno lečenje uz strogo ležanje.
Foto: Privatna arhiva
Tako je i bilo, učinila sam sve što je u mojoj moći da izdržim što duže i da zaštitim svoju bebu što više, ali posle 4 nedelje, (u 34. nedelji) vodenjak je pukao i morala sam na carski rez.
U svim tim događanjima, nisam prestajala da se radujem dolasku tog malog bića, ali je strah umeo da me obuzme snažno, i da me parališe pitanjima, jesam li mogla da učinim nešto drugačije, jesam li trebala više da odmaram, da li sam ja kriva za to što se dogadja? Ali, kada je vodenjak pukao, samo sam razmišljala o njoj.
Carski rez je prošao dobro, ali bebu nisam mogla da vidim dugo
Beba je bila zdrava, ali lekar nije mogao da mi kaže ništa više osim da će dati sve od sebe da obe budemo dobro. Leukociti su mi bili povišeni i bile smo obe u riziku. Carski rez je prošao bez problema, čula sam moju bebu kako plače i videla je samo na sekund. Bila je tako majušna, kao malo mače, sa crnom gustom kosicom i prćastim nosićem.
Foto: Privatna arhiva
Odmah su je uvili u debelo ćebe i odneli u inkubator. Ja sam izgubila mnogo krvi i bila na transfuziji ostatak dana. Bebe u inkubatorima su u solunskoj bolnici su odvojene, nalaze se u drugoj zgradi od one gde su porodilje. Mogao je da je vidi samo moj muž i da nosi mleko koje sam izmuzavala. U sobi je sa mnom bila još jedna devojka porodjena carskim rezom u terminu. Donosili su joj bebu, ćerkicu. Iako sam se radovala zbog nje bilo mi je neopisivo teško sto je moja mala u drugoj zgradi i što ne mogu da je privijem na grudi i da je ugrejem. Da joj kažem: “Mama je tu.”
Tako sam želela da prvo što oseti kad dodje na svet bude moj zagrljaj i ljubav koju imam za nju. Više od rane i muka carskog reza, zaista me je bolela duša kad pomislim da je sama, da je prikačena na milion cevčica i da je daleko od mene.
Izašla sam iz bolnice bez svoje bebe
Nisu znali kada će da je puste kući. Nije imala problema, ali bilo je potrebno posmatranje i da budu sigurni da će moći sama da sisa. Izašla sam iz bolnice bez nje. Uspela sam da je vidim pre odlaska kući. Bila je tako mala i mirna. Bila je tako bespomoćna. Mislila sam da će mi srce prepući dok sam joj mazila nogicu, svu naboranu jer je bila mnogo mršava. Čekala sam nedelju dana.
Zvala sam svaki dan i svaki dan moja Sofkica je napredovala i bila jača i jača, pravi mali borac sa stisnutim pesnicama.
Doneli smo je kući i bila je tolika da je mogla da mi stane na nadlanicu ruke
Glavica joj je bila kao moja pesnica. Nisam dozvoljavala sebi da se bojim i držala sam je pažljivo, ali konstantno. Želela sam da joj prenesem snagu. Svakim danom, postajala je jača i jača. Doktor nam je objasnio da treba da se ponašamo i da joj radimo vežbice kao da je terminska beba. Tako je brzo napredovala da nisam mogla da verujem. Naš pedijatar je pratio, prvo jednom nedeljno, pa posle jednom mesečno. Svaki put nam je govorio da bolje ne može.
Foto: Privatna arhiva
Sada moja Sofka ima 4 meseca i 6 kila, a 62 cm. Pokreće se, guguče i smeška kao da ništa od svega toga nije bilo. Uživamo zajedno svo troje i radujemo se svakom novom pokretu koji nauči. Bez podrške mog muža sve bi bilo mnogo teže. Uloga oca nije nimalo mala. Samo taj smirujući pogled i stisnuta ruka čuda čine. Moj muž je meni ulivao snagu kad god sam se rasplakala zbog naše ćerkice i govorio mi: “Neću dozvoliti da vam se išta desi.”
Moj mali borac je primer da ljubav može sve I da su bebe jače nego što mislim, samo im treba nege I ljubavi.
Ovom pričom, želim da podržim majke koje prolaze sličnu situaciju ali i sve ostale majke. Želim da znaju da nisu one krive ako se nešto slično dešava i njima, da budu sigurne da rade sve kako treba i da su njihovim bebama samo one dovoljne. Da moraju biti jake, ali i zadovoljne i ponosne na sebe što su donele jedan novi život na ovaj svet. To je velika stvar samo po sebi.
Foto: Freepik
Nije bitno da li prirodno ili carskim rezom, vaša ljubav je jedino važna. A ljubav prema našoj deci je najčistija forma ljubavi. Zamislite samo kada bismo svi, samo jednim malim delićem takve ljubavi voleli i sve ostale ljude oko nas, porodicu, prijatelje, poznanike, prolaznike, kako bi ovaj svet bio sjajan.
Pozdrav svim bebama borcima ovog sveta i njihovim roditeljima. Poseban pozdrav mojim prijateljicama majkama, bez čije podrške i saveta, ne bih bila tako dobra svom detetu.
Neka su nam bebci živi i zdravi i neka budu deo boljeg i lepšeg sveta!
Komentari (0)