Femicid u Srbiji: Zločin i manje kazne

Mnogi koji ubiju žene izvrše samoubistvo. Preostale porodice ubijenih pravdu očekuju na sudu, ali istraživanje CINS-a pokazuje da i tu često ostanu bez nje.

Bio je petak, kraj 2020. godine. Negde oko ponoći, doktorku na klinici za psihijatriju u Kragujevcu su pozvali da pogleda pacijenta koji je popio sonu kiselinu i pokušao da se ubije. Kada ga je pitala zašto je to uradio, rekao je da se probudio, video da mu je žena preminula i da to nije mogao da podnese.

Međutim, to je bila laž.

Vanbračna supruga ga je ranije prijavljivala za porodično nasilje i napustila. Sud mu je zbog toga zabranio da joj se približava. Ipak, njega to nije sprečilo. Rukama i nogama ju je udarao dok je nije ubio.

Tokom istrage se branio ćutanjem, a na sudu rekao da se ne oseća krivim zato što se „on njoj, kao i svojoj porodici dao”. Tvrdio je da ne zna da laže, a iz zatvora je bratancu poslao pismo u kom ga ubeđuje da svedoči u njegovu korist na sudu.

Za ovaj slučaj femicida, ubistva motivisanog mržnjom prema ženi, mogao je da dobije i doživotnu kaznu. Nije jer to što je uradio tužilaštvo nije kvalifikovao kao teško ubistvo, već kao „obično” gde su kazne manje.

Osuđen je na deset godina zatvora.

Ovo je samo jedan od 117 slučajeva femicida koje je analizirao Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), a koji su od 2014. godine do kraja 2022. došli do suda. Više od polovine njih nije označeno kao teško ubistvo čime je omogućeno onima koji počine femicid da prođu sa manjim kaznama. U nekim od slučajeva, sudije su navodile bizarne olakšavajuće okolnosti i izricale manje kazne, a deo odgovornosti prebacivale na ubijene žene.

Kosana Beker iz Femplatz-a, jednog od udruženja koje se godinama bori za to da se femicid tretira kao teško ubistvo, kaže da bi više kazne preventivno uticale na nasilnike.

„Ovaj sistem ženama šalje poruku da njihovi životi nisu vredni. S druge strane, nasilnicima šalje poruku da verovatno uz dobrog advokata mogu da prođu sa blažom kaznom.”

Zbog toga što kod nas femicid ne postoji kao krivično delo, sudovi nemaju statistiku o tim slučajevima. Oni se vode kao teško ubistvo gde se kazne kreću od 10 godina zatvora do doživotne kazne i ubistvo ili nasilje u porodici čija je posledica smrt gde su kazne manje – najviša je 15 godina zatvora. Novinarke CINS-a su tražile pravosnažne presude za ovakve slučajeve od svih viših sudova u Srbiji, za period od 2014. godine do kraja prošle godine.

Među presudama koje smo dobili, nalazi se i slučaj muškarca u selu kod Bosilegrada koji je, nakon svađe, kuhinjskim nožem ubio majku. Meštaninu koji se tu zatekao je rekao da „ne zove policiju, nego da zove da doteraju sanduk”.

Na sudu je majku krivio za to što su mu žena i deca otišli iz kuće, i rekao da se toliko iznervirao da mu je „pao mrak na oči”.

Iako je sudija konstatovao da je reč o svirepom ubistvu, njemu nije suđeno za teško, već za „obično” ubistvo.

Osuđen je na 14 godina, a posle žalbe mu je kazna smanjena na deset. Kao teško ubistvo okarakterisano je manje od polovine slučajeva koje je CINS analizirao. 

 

 

Nekada se ovakvi slučajevi vode i kao nasilje u porodici koje se završilo smrću. Gorjana Mirčić Čaluković, zamenica tužioca i koordinatorka za rodno zasnovano nasilje u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, objašnjava da se to se pravno gleda kao da on nije imao nameru da je ubije.

Jedan od takvih se desio u blizini Šapca.

Svedoci su ranije videli da čovek udara partnerku, kao i da joj je u jednom trenutku rekao „ustani, nemoj da mi sada umreš, oteraćeš me na robiju”. Ona je tada ustala, ali je nastavio da je udara. Ostavio je da leži na seoskom putu, gde su je sutradan pronašli kada je već preminula. Osuđen je na osam godina u zatvoru.

Mirčić Čaluković za CINS objašnjava da femicid kao posebno krivično delo ne mora nužno da postoji. Dodaje, međutim, da onda treba naterati tužioce da dokažu da se desilo teško ubistvo kao posledica nasilja u porodici, a koje je motivisano mržnjom prema polu, u ovom slučaju ženi. Ipak, kako kaže, većina tužilaca se time ne bavi.

„Oni treba da pokažu da je nasilje sve više eskaliralo, dok nije eksplodiralo u ubistvu. To je kontinuitet koji treba da se dokaže”

Kosana Beker kao razlog vidi nerazumevanje od strane pravosudnih organa.

„Misle da moraju ne znam kakvo dokazivanje da rade. Dovoljno je da je rodno zasnovano, ne mora da se ulazi u motiv mržnje prema ženama.”

Zbog toga što se ubicama žena češće sudi na osnovu krivičnih dela sa manjim kaznama, u skoro 70% presuda koje je CINS analizirao izrečene kazne su do 15 godina zatvora ili psihijatrijsko lečenje.

Problem je i u tome što sudovi često uzimaju bizarne olakšavajuće okolnosti kada određuju kazne. Kosana Beker ovo vidi kao problem čiji je razlog uobičajena praksa sudova.

 

„Recimo sad, da neko izvrši tešku krađu, uobičajena je stvar da mu se porodica i deca uzmu kao olakšavajuća okolnost kada se odlučuje o kazni. Onda kada dođe femicid, oni to samo prepišu, uzmu i ovde zato što su sto puta do sad tako radili.”

Tako je recimo kod Golupca mladić trebalo da čuva stariju ženu, a ona da mu posle prepiše svu imovinu. Kada je pomislio da se to neće desiti hteo je da ode kući, međutim ona je pokušala da ga zadrži. Mladić je na sudu rekao da ga je to „iznerviralo”, počeo je da je davi i ubio je. Telo je ostavio pored puta.

Jedna od olakšavajućih okolnosti koja se navodi u presudi je da je „pokojna svojim ponašanjem doprinela odigravanju kritičnog događaja”. Mladić je osuđen na šest godina.

U drugom slučaju, stariji čovek kod Opova je napao partnerku s kojom je bio u svađi. Ubio ju je nožem, a onda pokušao samoubistvo. Kao olakšavajuće okolnosti sud je cenio i to što ima visok pritisak, kao i to da je bio cenjen u sredini kojoj živi. Iz presude se vidi da je nekada bio predsednik mesne zajednice i lokalnog fudbalskog kluba. Osuđen je na osam godina.

Kada je u Kruševcu muž, posle uznemiravanja i pretnji smrću, ubio ženu udarajući je šipkom do smrti, olakšavajuća okolnost je bila to što je „porodičan čovek, otac dva punoletna deteta sa kojima živi u zajedničkom domaćinstvu”.

Olakšavajuće okolnosti u nekim drugim slučajevima su bile još i siromaštvo, druge bolesti poput dijabetesa, kao i priznanje krivičnog dela.

Vanja Macanović iz organizacije Autonomni ženski centar (AŽC) koja godinama prikuplja podatke u vezi sa femicidom smatra da sudovi pogrešno cene olakšavajuće okolnosti koje su zapravo klasični izgovori nasilnika.

„Oni su se stalno na to izvlačili, nekako je to prebacivanje odgovornosti na žrtvu. ‘Eto, da ona nije to uradila…` Šta god da je ona uradila, niko nema pravo da je ubije ili teško povredi.”

Ipak, da može da bude drugačije govori i slučaj iz Čačka.

Kada je tamošnji Viši sud odlučivao o kazni za čoveka iz okoline Ivanjice koji je ranije zlostavljao ženu, a na kraju i ubio nožem, stav sudije je bio drugačiji. U presudi se navodi da to što je otac tri ćerke neće biti cenjeno kao olakšavajuća okolnost pošto im je ubio majku, što „isključuje osećaj za porodičnu privrženost”. Osuđen je na 20 godina zatvora.