Za svaku verbalnu aktivnost sluh igra ključnu ulogu. Govorom reagujemo kada nešto čujemo, pevamo na reči koje nam zapisuje uvo, sviramo i komponujemo muziku u skladu sa zvucima koji se oslobađaju a uvo ih beleži. Sluh je čulo koje omogućava svaku vrstu komunikacije. Bez njega nestajemo u tišini u kojoj se gubi i govor i šapat. Osobama koje su tokom života čule pa sluh iz nekog razloga izgubile, posebno je teško da se naviknu na novonastalu situaciju. Još je gore novorođenoj deci koja se sa tišinom rađaju potpuno nesvesna da sluh postoji, a posledično i govor. Statistika pokazuje da na hiljadu novorođene dece jedno do četvoro ima različit stepen oštećenja sluha.
Može li im se i na koji način pomoći da sluh vrate i iz tišine izađu, objašnjava otorinolaringolog profesor dr Rade Kosanović sa Stomatološkog fakulteta:
– Pre svega, nije svako oštećenje sluha isto. Oštećenje može biti prelingvalno, urođeno, i nastaje pre formiranja govora. Ukoliko se javi nakon formiranog govora onda ga definišemo kao postlingvalno oštećenje sluha. Urođena oštećenja sluha mogu biti nasledna ili se javljaju tokom razvoja ploda usled dejstva virusa, toksičnih lekova, metaboličkih poremećaja, a vrlo često i iz nepoznatih razloga. Takva deca imaju problem sa percepcijom zvuka a samim tim i sa razvojem govora. Da bi se reagovalo blagovremeno terapiju treba započeti što pre, s obzirom na postojeći plasticitet mozga koji je najizraženiji u prve dve godine života, a zatim se u narednim godinama značajno smanjuje i postepeno gubi. Upravo zbog potrebe za ranim započinjanjem terapije uveden je skrining, odnosno rana provera stanja sluha.
Foto: Pixabay
Podležu li sva novorođenčad ovoj vrsti pregleda?
– Za skrining sluha već po prvom danu nakon rođenja postoji organizovana služba uglavnom na celoj teritoriji Srbije. Skriningom se identifikuju deca sa potencijalnim oštećenjima sluha. Kod dece koja nisu prošla prvo testiranje ispitivanja se ponavljaju nakon tri nedelje i deca koja ponovo ne prođu test se potom šalju na dalja audiološka ispitivanja.
Da li se kod sve dece primenjuje isti princip lečenja?
– U zavisnosti od stepena oštećenja pristupa se različitim vidovima lečenja. Deca sa blagim oštećenjem iziskuju samo praćenje i rad sa terapeutima. Neka nose slušna pomagala, a kod dece sa dubokim i potpunim gubitkom sluha izvodi se takozvana kohlearna implantacija. Kohlearna implantacija predstavlja trenutno najveće medicinsko dostignuće jer omogućava da se u potpunosti nadoknadi izgubljeno čulo sluha. Samim tim omogućava i normalan razvoj govora, za koji bi, inače, mališani bili uskraćeni.
Šta je kohlearni implant?
– To je električno pomagalo koje se sastoji iz dva dela. Jedan deo se ugrađuje iza uva, i na sebi ima elektrodu, odnosno kohleu, koja se postavlja u unutrašnje uvo. Na taj način se preko elektrode, zaobilazeći nefunkcionalno unutrašnje uvo, direktno stimuliše slušni živac. Drugi, spoljni deo podseća na slušni aparat i on se magnetom preko kože povezuje sa ugrađenim delom. U takvim okolnostima zvuk koji dolazi u spoljašnji deo obrađuje se u “procesoru” i pretvara u električni impuls, koji se dalje preko elektrode šalje da stimuliše slušni živac.
Image by Michal Jarmoluk from Pixabay
Koje su prednosti ovog implanta?
– Ukoliko se intervencija uradi do druge godine, ovi mališani u periodu od tri do šest meseci mogu da dostignu razvoj sluha i govora normalno zdravo čujućih vršnjaka. A čak više od 90 odsto njih može da se uključi u sve predškolske i školke aktivnosti. Da bi kohlearni aparat u potpunosti opravdao svoju svrhu neophodan je mukotrpan rad ne samo terapeuta već i roditelja. Logopedi, psiholozi, socijalni radnici i drugi stručnjaci treba apsolutno posvećeno da rade sa takvim mališanima u smislu razvoja sluha i govora. Ukoliko to izostane, implant sam po sebi neće mnogo pomoći detetu.
Ko snosi troškove lečenja?
– Troškove kohlearne implantacije snosi Republički fond zdravstvenog osiguranja, što je za roditelje olakšavajuća okolnost. Roditelji su tako rasterećeni i treba da se usredsrede na sluh, odnosno da što pre posumnjaju na eventualno oštećenje sluha kod deteta i da se blagovremeno jave audiologu koji to treba da proveri i potvrdi. Što pre problem otkriju, to će i rezultati biti bolji. Recimo, posle šeste godine efikasnost lečenja nije tako dobra, jer se sa razvojem i odrastanjem dece gubi mogućnost formiranja slušnih centara i puteva, zbog čega su rezultati lečenja drastično slabiji.
POSTLINGVALNA GLUVOĆA
U postlingvalnom periodu kada je razvijen i sluh i govor takođe može da dođe do oštećenja sluha. Oštećenje može biti nepoznatog uzroka, ali i posledica zapaljenja uva, povreda, ototoksičnih lekova, buke, starenja, metaboličkih bolesti… U dečjem uzrastu jedan od najčešćih razloga oštećenja sluha je sekretorni otitis, bolest gde dolazi do nakupljanja sekreta u srednjem uvu usled čestih upala gornjih respiratornih puteva. Javlja se vrlo često kod male dece, a da roditelji nisu u stanju dugo da primete problem. Ne primećuju ga jer se mališani ne žale na bol u uvu, a ne znaju da objasne i da ne čuju dobro. Ono što primete je da dete u nekom trenutku počne da pojačava televizor, a da ne reaguje kada mu pričaju. Ova bolest vrlo često prođe i spontano, mada vrlo često zahteva aktivno redovno praćenje i konzervativnu terapiju. Međutim, ukoliko nema poboljšanja u roku od tri do četiri meseca, obično se ugrađuju aeracione cevčice koje obavljaju ventilaciju srednjeg uva i na taj način ga leče. Ali, ako se radi o gubitku sluha usled oštećenja unutrašnjeg uva, onda je neophodno nošenje slušnih aparata. Ukoliko slušni aparati kod postlingvalne gluvoće sa teškim oštećenjem sluha ne mogu da pomognu, indikovana je kohlearna implantacija – ističe dr Kosanović.
SAVET RODITELJIMA
Roditelji mogu da posumnjaju da njihovo dete ne čuje dobro ukoliko se više puta ponovi situacija u kojoj ne odreaguje na glasno buđenje iz sna ili trzajem na lupanje vrata, padanje posuđa na pod, glasne pozive. Ili, pak, ako primete da je dete postalo svesno nečijeg prisustva tek pošto ga ugleda, a takođe i ako zapaze da dete zaostaje u razvoju govora – kaže ovaj stručnjak.
Komentari (0)