Treba li decu štititi od razočaranja?

Nastojimo dobiti hvale vredne informacija sa svih strana, ali se često iznenadimo kako se i u nekim možda banalnim trenucima osvestimo i shvatimo da ne znamo sve i da se moramo stvarno dobro pripremiti, kako bismo bili bolji roditelji i tako omogućili odrastanje svojoj deci da i oni budu dobri. U svemu što rade.

Tu se nameće jedno važno pitanje – treba li deci dizati samopouzdanje pohvalama, treba li ih gurati, podsticati, čak i onda kada im nešto ne ide od ruke? I još važnije, treba li ih štititi od razočaranja ili pak pustiti da na temelju tog osećaja nauče nešto više.

– Setimo se samo popularnih talent-programa. Verujemo da ste gledali barem jednu takvu emisiju pa ako se niste uključili pred kraj, sigurno ste svedočili audicijama na kojima su se pojavljivali čak i oni koji nisu pokazali baš nikakav talenat, iako su oni mislili da zaslužuju prolazak dalje – napisao je na portalu SheKwnows Džastin Henson, koji je baš na primerima raznih sličnih rijaliti emisija uočio taj obrazac modernog roditeljstva, po kojem neki roditelji ili ne vide dobro svoje dete ili zaista smatraju da su baš njihova deca najbolja.

– To su, ako malo bolje pogledate, zapravo prilično mučne scene za decu, tinejdžere, koji su očito mislili da su dobri pa ih je odbijanje žirija duboko razočaralo da je većina njih, nakon audicije, plakala na ramenima svojih roditelja. Bili su očajni, tražili druge prilike, izmotavali se raznim izgovorima: „Malo sam prehlađen, moj glas inače ne zvuči ovako i slično”, pa se logično nameće pitanje – ko je zaista kriv za takve scene?

Strog žiri koji bira talente ili roditelji koji u svom detetu vide najveći talenat, iako od njega nema ni traga?

Krivi su naravno – roditelji, jer ko je drugi mogao bio toliko neiskren da bi im rekao da su dobri, ako nisu?

Važno je, naravno, biti potpora detetu, ali hraniti njihove ambicije na polju gde im očigledno nedostaje dovoljno talenta, to bi moglo biti kobno.

Ako detetu ne ide matematika, ne mislite li da je onda malo glupo od njih očekivati i podsticati ih da studiraju ekonomiju? Ako nemaju ritma, očekivati da će postati profesionalni plesači, a nespretna deca profesionalni sportisti? Ne, ne i ne.

Tu nastaje jedan moderan problem. Danas svi žele da budu slavni, dobri, talentovani, svima je cilj da budu iznad proseka, kako bi mogli skupiti više lajkova od drugih. Današnji tinejdžeri jednostavno toliko toga žele da često zaborave da zaista moraju imati određenu količinu talenta, o uloženom trudu da i ne govorimo, da bi postigli to što žele. A to nije samo zato što svet ludi za onima iznad proseka, onima koji su slavni… Razlog za tolike ambicije leži i u roditeljima, koji ih pobuđuju u svojoj deci. Ambicije za koje bismo često mogli reći da su možda odraz neostvarenih ambicija samih roditelja, ali i želje da se baš njihovo dete istakne u gomili.

Šta takve ambicije zapravo čine deci koja veruju da je sve moguće, jer još uvijek nisu dovoljno zreli da spoznaju istinu te laži? Čine im to da deca veruju dok se sama ne uvere u suprotno, a to boli i ostavlja gorak ukus u njihovim ustima. Katkad toliko gorak da ih doslovno „zamrzne” u svim njihovim planovima za divnu budućnost koja ih čeka. Onu za koju su im roditelji govorili da ih čeka jer su „toliko dobri”.

– Jasno je da svi mi želimo da podržimo svoje dete – zaključio je ovaj tata – ali laž nikada nije bila dobar pristup. Nikada. Zato, ako vaše dete želi da svira, ali nema sluha, odvratite ih od takvih misli. Ako vaš sin želi da postane košarkaš, ali nikada neće doseći potrebnu visinu, odgovorite ga od toga.

U svakom slučaju bolje ih je što pre osvestiti, pre nego se drastično razočaraju, čak i ako ćete vi upravo sada biti jedini izvor njihovog razočaranja.

To je zato što su razočaranja često podstaknuta lažnim nadama, a ovakvo hranjenje ambicija o nepostojećem talentu nije ništa drugo nego lažne nade.

Ne zaboravite zato da pohvalite i podržavate interese svoje dece, ali znajte da bi ipak trebalo da vidite svoje dete bolje od slike koju oni sami vide o sebi, u svojim snovima. Vi ste ti koji morate uvideti ima li dete talenta, ali ima li i slabosti. Vi ste ti koji svoje dete moraju naučiti na život koji je realan, spustiti ih na vreme na zemlju, kako u datom trenutku ne bi osetili preveliko razočaranje.

Malo razočaranje nikoga nije oštetilo, ali ovakva velika, pogotovo ako stižu nakon godina nadanja, maštanja i očekivanja, tad bi mogla ostaviti trajne posledice. Od prevelikog do niskog samopouzdanja nekad bi mogao proći samo jedan dan, samo jedan događaj. Zato vi budite ti koji će svoje dete postaviti na pravo mesto, čak i ako će ono predvidljivo biti negde u sredini, negde u proseku, negde među svima.

Pomozite im da razviju interese na kojima imaju prave talente. Podstaknite ih da istraže nova područja i pronađu nove interese. Naučite ih da postave ciljeve koji će im biti dostupni, ali nikada u njima nemojte hraniti ambiciju koja nema pokrića. I svakako ih naučite da su uspesi i razočaranja sastavni deo života, a prihvatanje kritike često važnije od pohvala.

Tako će i razočaranja biti dobre životne lekcije, a ne zid koji će ih zaustaviti u životu.