Muška deca kao imperativ i poenta osnivanja porodice još uvek, nažalost, predstavljaju razmišljanje mnogih.
Kako je to na svojoj koži osetila i doživela, kao treća ćerka, piše Marija Peković.
Rođena sam kao treća devojčica u kući Pekovića. Dvanaest godina nakon Tanjinog rođenja i deset godina nakon Oljinog dolaska na svet. Slabo ko mi se obradovao, u obe familije.
Izuzev mame. Mama je uvek želela tri kćeri.
Ipak, čekalo se musko. Tresla se gora, rodio se miš. Valjda je dobro što čoveku pamćenje ne seze od prvog dana kada sunce ugleda. Ko zna šta bi od mene ispalo, da sam videla kako su me dočekali ‚ (nije da mi nije padalo na um da se vratim, odakle sam došla, ali neće da može).
Foto:Marija Peković sa porodicom
Uglavnom, nedugo pošto su se pomirili sa činjenicom da nisam i neću biti Vuko, nego sam Marija, stvari su došle na svoje mesto. I kako to već biva, postadoh ja “treća sreća” i “miljenče tajovo“, a nas tri tati “ne bih ih menjao za vod sinova.” Sve ovo bi izgovorio kada bi mu rekli rečenicu “žensko, to ti je tuđa kuća.”
Da sam kojim slučajem neko i nešto u centru za socijalno staranje, ja bih licima koja su u stanju ovo da izgovore oduzimala decu. I žensku i mušku.
Šamar još nikog ubio nije. Za ovu rečenicu nisam sigurna. A čuh je danas. U prolazu.
Roditelji sve manje žele decu. Zvuči paradoksalno. Žele isključivo dečake. Ili bar jednog dečaka, pa OSTALO kako bude. Verovatnoća da dobijete devojčicu je to OSTALO. Izbor se pravi i pre začeca. Treba sve te silne loze Nemanjića, Hrebeljanovića, Petrovića nastaviti. Treba taj smotuljak sreće koji raste pod majčinim njedrima svesti na katastre, nasledstvo, spisak nepokretnosti, imovinu, prezime. Eeeeej, prezime!!! Tu titulu stečenu po rođenju. To čuveno plemićko poreklo.
Nije hendikep žensko dete, hendikep je imati takav stav o ženskom detetu.
Samo, ja, moju kuću koju držim za ruku, privih uz sebe
Autor: Marija Peković
