Termin prođe, ja se ne porodih
Kažu da poslednjih desetak dana pred porođaj izgleda kao večnost i moram priznati da je istina. Pre četiri dana bio mi je termin i za sada, kada sam praktično ušla u 10. mesec trudnoće, ništa se po tom pitanju nije desilo. CTG je ponovo pokazao da beba neće još, što je rezlutiralo opštom internet zezancijom.
Drugarica je napravila Fejsbuk licitaciju u zatvorenoj grupi gde su pogađali kada će se Miluška roditi. Sakrila sam od njih da je mene mama prenela čak 16 dana nakon termina, tako da su promašili svi koji mislili da ću se poroditi 28, 29. ili 30. avgusta. Šalila sam se da mora i „kladionica” od nečega da živi. Videćemo šta će kazati novi, današnji CTG u Betaniji.
Nego, htedoh reći da mi je osam i po meseci trudnoće proletelo, ali ovi poslednji dani su se odužili do besvesti.
Do sinoć sam ih provodila u čekanju bebe, čekanju muža da stigne sa Zlatibora i čekanju vesti o zdravstvenom stanju mog teško bolesnog oca, zbog čega sam neizmerno tužna, a ujedno i bespomoćna da bilo šta uradim.
Prvi put u životu počela je da me hvata nesanica i sada mi je sasvim normalno da legnem oko dva ujutru, a da se u pola pet probudim odmorna, samo što tada ne znam šta ću sa sobom. Čitanje knjiga, koja mi je oduvek predstavljalo zadovoljstvo sada je nemoguće. Orhan Pamuk mi detaljiše, Kami je počeo da me smara, čitajući poeziju pooojma nemam šta sam pročitala, a trenutno mi prija Selimovićevo „Ostrvo”, ali ni to više od nekoliko stranica dnevno. Apsolutno ništa mi ne drži pažnju, vrućina mi je, i po celu noć i dan, ako nemam gostiju, ustajem s kreveta na dvosed, pa na trosed, pa do toaleta i terase, a onda malo do kuhinje i tako u krug. Da nemam psa ne znam ni da li bih se nakanila da izađem napolje. Teško mi je da nosim i sebe i ovih stvorenih i raspoređenih 20+ kilograma od kojih je naravno najviše u stomaku.
Ipak, razloga za uživanje ima na pretek. Ne mogu vam opisati koliko me je samo ljudi poslednjih dana posetilo, pisalo mi ili pozvalo me telefonom. Svi čekaju Milušku, raduju se njenom rođenju, zamišljaju je skoro kao i ja – okrugličastu, s valjuščićima na nogicama i rukicama, a možda i rupicama na obrazima na ujka. Malu debelu, koja voli da jede, spava i sve posmatra veeeelikim očima. Možda uopšte i ne bude takva, ali zar je uopšte bitno?! Važna je pažnja koja mi je poslednjih dana posvećena. Pitaju me treba li šta, dolaze, samoinicijativno donose sladoled, voće i poklone za bebu i mene. Pitaju za mog oca, nude pomoć u svakom pogledu. Moram priznati da to neizmerno znači i da su ponovo pokazali da zaista jesu pravi prijatelji.
A konačno mi je sinoć stigao i muž. Ljudi moji koliko sam se obradovala. Čuli smo se i dopisivali svaki dan, ali nije to to. Mnogo mi je drago što će ipak biti tu kada mi krenu kontrakcije, bilo spontane ili indukovane, i što je stigao još jednom da vidi svoju debelu ženu lenjivca, koju zabole leđa pri šetnji dužoj od 300 metara i da joj još koji put ljubne ovo brdo prošarano venama i tamnom linijom po sredini i oseti kako ga Miluška tokom noći šutne u stomak ili leđa.
Odoh sada u porodilište, ko zna, možda me i zadrže :*
O autorki
Radmila Leovac je novosadska novinarka i strastvena Užičanka. Ona i njen muž Zoran čekaju svoju prvu bebu, devojčicu Milušku. Ovo je Radina priča.
