Kako sam u trudnoći dogurala do 103 kilograma
Nikada u životu mi više ljudi za kraće vreme sa oduševljenjem nije reklo: „Au, kako si smršala!”. I tačno je, smršala sam oko 16 kilograma, ali u odnosu na težinu pred porođaj koji je bio 2. septembra. Kao da sam se izduvala od tada.
Ostalo je još oko sedam kilograma i mada je nerealno, oduševila bih se kada bi i to spalo ovako brzo.
Predstojeća zima me stavlja na iskušenja. Idu praznici, ima vremena za palačinke, kiflice, slaninicu, stižu sarme, pa kiseli kupus sa suvim mesom, a napolju smrz, ko će mnogo šetati…
Ne mogu reći da se oko kilograma opterećujem, ali iskreno mi nije prijatno što između dugmeta i rupe na farmerkama broj 32 zjapi prazan prostor širine šake, koji, koliko god vukla, menjala položaje i uvlačila stomak, ne mogu da smanjim. Tešim se – tek si se porodila. Ili što mi je stomak mekan ko neka pihtija, pa ga lupiš s leve, a zatalasa se na desnoj strani, ma samo što krug ne napravi.
I za to imam opravdanje – pre mesec i po dana ti je urađen carski rez, naravno da ne možeš imati pločice (koje nikada nisam ni imala). Možda mi čak najteže pada to što više ne mogu da obujem čizme, koje prošle godine dobih od svog čoveka za Dan zaljubljenih, ali za to utehe nema, kažu da stopala ostaju velika. Diiiivno, i ovako su čizme broj 40.
Da se razumemo, objektivno nikada nisam bila mršava i uvek sam bila onako „da me ima”.
Visoka sam 177 cm i kilaža mi je poslednjih godina bila oko 77 kilograma, koje kilo gore-dole. I mnogo volim da jedem. Dok još nisam ni znala da sam trudna, ugojila sam se zbog svih onih zimskih prelepota od gurmanluka i trudnoću zvanično započela sa 80 kilograma.
Za ona 23 dodatna kilograma, koji se nataložiše u trudnoći krivim isključivo slatkiše, i sebe što sam ih jela!
Za slatkiše nikada nisam posebno marila. Volela sam i volim palačinke, a kolači, čokoladice, slatki keks i ostale đakonije mi apsolutno ništa nisu značile u životu. Da mi na stolu stoje najdivnija torta i praseće ili jagnjeće prečenje, ma tortu ne bih ni pogledala. Ako u kući imamo čokoladu pojela bih kockicu, dve, radi reda, a muž bi ostalo. Ali od četvrtog meseca trudnoće to je počelo drastično da se menja.
Moja želja za slatkišima postala je neumoljiva, kao da sam u krize zapadala, a nivo šećera u krvi je sve vreme bio savršen. Svaki dan sam jela sladoled, kolač s malinama sam pekla barem tri puta nedeljno, a ni u devetom mesecu, na avgustovskih 40 stepeni, nije mi bilo teško da napečem tonu palačinaka i da ih jedem s kremom i plazmom.
Sa svakim odlaskom u prodavnicu podrazumevala se i kupovina neke čokoladice koju bih u slast pojela. Na kumovoj svadbi, na početku devetog meseca trudnoće, probala sam četiri vrste torte, tako što sam od svake pojela po veliko parče. Sad ni sama ne znam gde mi je stalo.
Da se gojim prvo sam primetila po stomaku.
Ne mislim na ovaj deo napred gde je beba, on je svakako rastao, već na „spojlere” sa strane. Onda su se udebljali obrazi. Do sredine šestog meseca imala sam već 14 kilograma više. Kada sam stala na vagu zaista sam se uplašila. Samo nekoliko meseci ranije sve je bilo prihvatljivo, a onda odjednom 94 kilograma.
Bez preterivanja sam pobegla od vage u drugi kraj prostorije, kao da će da me napadne i pokaže da imam još više kilograma. Nakon obraza, primetila sam i da su butine postajale sastavljene skoro delom dužinom. To što je obuća počela da me žulja, a burma postala preuska, pripisivala sam vrućini i, tada sam mislila, blagom oticanju.
Već uveliko sam bila teža od Zorana, a on mi je i dalje govorio kako sam mu neizmerno privlačna i seksi. A ja kao morž, realno, s tim što to tek sad vidim. Stomak mi je bio ogroman, i sve ostalo srazmerno s njim. Mogla sam samo u šali da kažem: „Pa dobro, nemam ni 100 kila”. Ipak, bilo mi je jasno da ću ih imati i, možda ne bi trebalo, ali ta činjenica me je tada zabavljala. Valjda što sam bila sigurna da posle porođaja neće biti tako, uzdajući se u genetiku, i stalne tvrdnje moje majke da dojenje reguliše težinu.
Davno, u razgovoru sa drugaricom, zaključile smo da je u redu da se žena u roku od godinu dana od porođaja vrati na staru kilažu, tako da računam da će i ovaj višak koji imam, a moglo bi još koje kilo preko, spasti do Miluškinog prvog rođendana.
Do tada mi je važno da popravim svoju već sada hronično lošu krvnu sliku, i jedem kvalitetnu hranu, pa bebi, koliko god je moguće preko mleka, obezbedim što više hranljivih materija. A onda će meni po svemu sudeći obezbediti strije po grudima, jer kad krene da ručka, prava je mala halapljivica, pa nekud cima glavu čas na jednu, čas na drugu stranu. Biće mi „žurka” kad krenu da joj rastu zubići.
Osim kilograma tu je i nekoliko sitnih fleka po licu koje dobih u trudnoći, i gomila celulita, koji je, čini mi se, ipak počeo malo da se povlači. Ostala je i koja strija oko pupka, koja verovatno nikada neće proći, ali i ne mora. Neka me podseća da je tu ispod bila ova ljubav od bebe.
Koliko ste se vi ugojile i kako ste i da li ste skinule kilograme?
O autorki
Radmila Leovac je novosadska novinarka i strastvena Užičanka. Ona i njen muž Zoran čekaju svoju prvu bebu, devojčicu Milušku. Ovo je Radina priča.
