Svi strahovi jedne buduće mame i kako se izboriti sa tim
Završila sam čitanje ”bebeće knjige” – kako je ja zovem od milošte. Iskrena da budem, uplašilo me je sve to što sam našla tamo, i na kraju svakog poglavlja upitala sam se kako su funkcionisale majke pre 100 godina kada nisu znale gotovo ništa o ulozi koja ih čeka. Pored razvoja bebe u toku trudnoće, porođaja, dojenja i saveta koji se odnose na to da li da grlimo svoju bebu što više ili, ipak, ne – razne stvari sam ja tu još pročitala.
Šta raditi kada dete muca, da li ga religijski vaspitavati, da li je potrebno biti strog roditelj i kakva pravila uspostaviti, do onih adolescentnih i pubertetskih tema – tema o mobingu, zavisnosti od droge, alkohola, upadanje u maloletničku delikvenciju, sindrom hiperaktinosti…
Tog momenta kada sam zatvorila knjigu shvatila sam da i dalje nemam pojma ništa i da me užasava pomisao na to kakav ću roditelj da budem i na to šta sve može da me zadesi.
Neću govoriti o današnjem problemu ”savršenog roditelja”. Užasavanje… To je bitno. Intezitet tog užasavanja nije mogao da se meri intezitetom užasavanja u momentu kada sam pala u sopstvenom dvorištu dva dana pred ulazak u deveti mesec. Tada sve u toj knjizi nije moglo da se meri ni sa čim.
Strah je negativan osećaj koji čovek doživljava kad vidi opasnost (Wikipedia), a užasavanje ću ja da procenim kao osećanje koje najviše liči na napad panike, šokiranost, telo koje se trese i ludački razgovor sa svojim drugim ja koje ubeđuje ono prvo da je sve u redu. Tada sam opet razgovarala sa Vasjom i trenuci dok me nije udarila bili su, reći ću frazno, dugi kao godina.
Zaista se nadam da je mali broj vas mama koje je ovo doživelo!
Kada je na redovnom pregledu potvrđeno da je sa bebanom sve u redu, rešila sam da do kraja trudnoće razmišljam o tamo nekim ”lakim” stvarima – prosto i jednostavno težnja ka rasterećenju misli. Trenutno je to navijanje da mi Vasja izdrži do kraja termina i da tako u porodicu dođe još jedna Ovnica.
Postoje dva razloga za to: beba će napredovati više u odnosu na to da se porodim za tri dana, a drugi je mogućnost da je rodim za svoj rođendan. Zanimljivo je to što će mom mužu to biti treći ovan u porodici (dete, ja i rođena sestra), a u tom slučaju on voli šaljivo da kaže kako će da izludi.
Dakle, astrologija.
Kao klinka sam stalno čitala dnevni horoskop i neizmerno težila ka tome da se sve poklopi. Mozak napravi komparaciju za, gotovo, sekund i ja odmah znam šta mi je danas činiti. Horoskop je počeo više da me interesuje kada sam u jednom periodu srednje škole pročitala detaljne karakteristike svog znaka (fizičke, karakterne, načine na koje reagujemo u određenim situacijama), a godinama kasnije kada mi je urađena natalna karta.
Neki astrologiju posmatraju kao nauku – jednu od najstarijih, a neki kao šarlatansku pojavu o kojoj ne bi bilo pomena kada bi naša država funkcioniala kao, recimo, Norveška i kada bi svaka porodica imala, eto, norveške plate. Baš u vezi sa tim, nedavno sam se iznenadila dok sam razgovarala sa prijateljicom koja je potvrdila da takve stvari i takva verovanja postoje i u naprednim zemljama i da je ona iskusila jednu takvu priču.
.jpg)
Astrologija je, zapravo, veština pomoću koje astrolog, praćenjem kretanja nebeskih tela i tumačenjem simbolike koju takva kretanja nose projektovana u nekoj astrološkoj karti, može da sagleda događaje iz prošlosti, ali i da predvidi događaje u budućnosti. Reč veština možemo zameniti i nekim drugim rečima poput metafizička disciplina ili metod divinacije ili rečju koja je u srednjem veku i renesansi bila široko rasprostranjena – umetnost (Astroriznica).
Sve do šezdesetih godina se astrologija relativno retko spominjala u štampi, ali već tada počinje njen značajan uspon zahvaljujući američkim astrolozima koji su predvideli ubistvo predsednika Džona Kenedija u Dalasu. Od tada je počela da se populariše i sveprisutna je, bez obzira na to što joj zameraju nedostatak preciznosti i opipljivosti onoga o čemu priča, nevezano za ono logos u nastanku imena.
Danas svi težimo da izrastemo u ”savršenog roditelja” koji neće napraviti nijednu grešku u vaspitanju svog deteta, i naravno da bismo svi voleli da nas obaveste o tim izuzetno bitnim budućim dešavanjima u njihovom životu. Razlozi su najčešće težnja za tim da nam dete bude živo i zdravo, da mu pomognemo u najtežim situacijama u životu, pa i da mu pomognemo u tome da budemo ponosni na njega/nju u ”projektu” koji gotovo svaki roditelj ima u glavi za svoje dete. Cinično?
Neki se već u toku trudnoće odluče za natalnu kartu, kako bi definisali što više i bliže psihološki profil svog deteta, intezitet emotivne strane, slabe tačke organizma, sugestije u kom pravcu bi trebalo da ide… Neko bi možda rekao da bi mi baš to, na neki, način predvidelo/sprečilo pad u dvorištu, neko bi rekao da je sudbina, a neko da je znak Univerzuma. Šta znam…
Kako god bilo, nadam se da će bebana da izdrži do termina, da bude jedna poveća beba, ali sa ovnovskim crtama: onako tvrdoglava, nestrpljiva, ambiciozna, filozofski nastrojena, šta sad i lenja, naivna i sanjalica. Ja bih to sve sa tatinim očima, ako može?
O autorki
Milica je novinarka, PR i buduća mama. Dok čeka svoju devojčicu deliće sa ostalim mamama svoje prvo najlepše iskustvo.
