Zamolili smo roditelje prevremeno rođenih beba da sa nama podele priče o njihovom rođenju, borbi koju su prošli i neverovatnoj snazi koju su pokazali. Ovo je priča mame Snežane o njenoj prevremeno rođenoj ćerki Kseniji. Priča o hrabrosti, ljubavi i nadi.
Porodila sam se na početku osmog meseca trudnoće.
Ginekolog je zahtevao carski rez, međutim, prvo su pokušali prirodno, ali su na kraju ipak carski, jer se nisam otvarala.
Kada sam se probudila iz anestezije, sećam se da mi je sestra rekla da sam rodila devojčicu.
Ujutru sam jedva čekala da je vidim.
Kako su dolazile babice i donosile bebe majkama u sobi došao je doktor i meni je reko da moja beba nije dobro i da mora hitno za Niš.
U tom trenutku osetila sam takav strah i nemoć, da ne znam kako bih to opisala. Jednostavno šok.
Pitala sam da mi donese bebu da je vidim, rekao je da može samo na minut, zbog kiseonika.
Kada su je doveli jedino što sam uradila je da sam počela da plačem i šapnula joj na uvo: “Izdrži bebo moja… Ne plaši se… Volim te”.
Odveli su je i deo mene se slomio…
Toliko sam plakala da sam poželela da ustanem i odem kod nje. Osetila sam tugu, strah, bol.
Ujutru su mi dali samo broj na koji mogu da pozovem da pitam kako je.
Kada bih pozvala rekli su mi da mora za Beograd i da će da joj operišu atreziju jednjaka. Nisam ni znala do tada sta je to.
Dani su prolazili, ja bih samo plakala, molila se i zamišljala kako je ona, da li plače, da li me traži, iako je još bila mala. Mene je to jako bolelo.
Kada sam izašla iz bolnice, izašla sam sama, taksijem kući bez bebe u naručju. Duvao je hladan vetar, a u meni je toliko bilo tuge da me ta hladnoća samo šamarala po obrazu.
Otišla sam u crkvu i kleknula, plakala i molila se… Iskreno od srca. Pričala sam u glas i plakala. Kleknula sam i od plakanja kada sam izlazila iz crkve nisam ni znala gde idem. Išla sam samo pravo i zamišljala kako je moja Ksenija.
Posle, dvadesetak dana zvanja. Ti dani su mi bili najteži. Pozoveš i ne znaš šta će ti reći.
Strah od poziva, strah od reči, jave ti samo da li je dobro i prekinu.
Kada sam prvi put otišla da je vidim bila je tako mala i lepa beba, pitala sam se kako je moguće da tako male bebe mogu da se operišu.
Kako je to jedno srce, malo a hrabro.
Infuzije, kanile, poželela sam samo da je uzmem i povedem kući.
Kada sam polazila kući, zagrlila sam je i opet šapnula isto, samo sam dodala: “Ti si moja hrabra devojčica, nemoj da plačeš, čekaj me”.
Izašla sam iz Tiršove i počela sam da plačem toliko glasno, da mislim da me je svaki doktor čuo.
U glavi mi je bila slika njena, jedva sam čekala da dođem da je zagrlim i uzmem.
Kada sam posle mesec dana došla i ležala sa njom, bila sam uplašena ali i srećna jer sam tu pored nje. To jedno malo biće sa svega ni dva kilograma, kanila, kiseonik, tako je hrabra. Tako divna i tako divan borac.
Kada smo došle kući posle nekog vremena nisam smela da se odvojim od nje, iz straha da se opet nesto ne desi.
Imale smo posle toga opet komplikacije, upala pluća i bolnica, opet je bio strah i nemir, borba ali sam nekako naučila na dalje da moram da budem jaka. Jer kada je ona bila, moram i ja.
Hvala doktorki Dragani Vujović što mi je spasila bebu. Prevremeno rođene bebe su naši borci, a majke samo znaju kako je to kada čekas, moliš se i nadaš. Drage bebe i mame, ne ponovilo se nikad ništa loše, neka su sva deca zdrava.
