Mama prevremeno rođene bebe
Želim da poručim roditeljima zdrave dece koliko su zapravo sretni što su njihova deca zdrava. To je, u suštini, to najvažnije.
Ovako naša priča kreće. Ja sam mama jedne prevremeno rođene devojčice po imenu Ana, koja je došla na svet u 26. nedelji sa 780 grama i 33 cm. Zaplakala je odmah po rođenju iako su joj pluća bila nerazvijena.
Naša borba počinje
S obzirom da smo iz Kuršumlije, a nisam mogla da boravim sa njom, svaki dan sam zvala da čujem kako je.
Jutro nakon porođaja došao je sanitet iz Beograda sa Instituta za neonatologiju. Kako su mi rekli, to je ustanova za prevremeno rođene bebe i bolje je da bude tamo jer su opremljeniji, stručniji, a ona je previše mala da bi ostala u Nišu.
Ako preživi put, to je to.
Na kratko smo odahnuli, ali samo na kratko
Po rođenju Ana je pila samo 1ml mleka
Bližio se odlazak kući i ja sam došla kod nje, učila da je hranim i presvlačim. Po rođenju Ana je pila samo 1ml mleka, kada smo se spremali da krenemo kući posle pet meseci pila je 60ml što je za nas bio veliki uspeh.
Doktori su sumnjli da Ana ima bakteriju u krvi te su morali da joj izvade oba santa.
Nisam imala pojma sta me tek čeka
Za Božić Ana dobija boginje
Ana zbog lošeg opšteg zdravstvenog stanja često biva bolesna
Za Božić Ani dobija osip od glave posle dosta nagađanja od strane doktora odlazimo u Niš gde se ustanovljava da Ana da ima morbile! Pa zar još to!
To je prošlo super u odnosu na drugi decu. Nažalost okolina je pričala kako je ona nedonošče iz Tiršove koje je u grad donelo morbile. ali sreća nismo mnogo njih zarazili.
Budite srećni i uživajte u životu sa tim koliko imate
Ona nije besna, ne ujeda, nije agresivna, nije zarazna, ona je kao i sva druga deca sa potrebama
Ana je sada devojčica od dve i po godine koja je preživela devet intervencija na mozgu, nekoliko sepsi, meningitisa, encefalitis, preko 20 skenera, bezbroj uboda braunilom.
Dete koje ima hidrocefalus, epilepsiju, hemiparezu leve strane (jedna vrsta CP), mešoviti tonus (hiper i hipotoniju). Dete koje još uvek nema vizuelni kontakt (ne prati pogledom) , dobru kontrolu glave (zadrži je u trenucima), ne sedi, ne hoda, ne priča, tek po nešto mama i baba ali ko zna je li smisleno, slabo koristi levu ruku, slabo hvata igračke, ne okreće se sa ledja na stomak i obrnuto, pije tri epileptika, noću loše spava, jede blendane obroke jer ne zna da zvaće, ima probleme sa stolicom to je uvek cika i vriska, moram da je držim, ali ipak ima potencijala i ima nade za nju, mi kao roditelji, suprug i ja mnogo verujemo u nju.
Iskrena da budem više suprug. Ona nije besna, ne ujeda, nije agresivna, nije zarazna, ona je kao i sva druga deca sa potrebama. Iako sam dobijala razne komentare – da neće biti živa, da se ne nadam da nikad neće biti kao sva ostala deca ,da je životni vek takve dece skracen i da ja trebam sebi da rodim zdravo dete, a nju sam trebala u prihvatilište da dam itd…
Moja Ana će možda biti, a možda i neće, kao sva ostala deca ali je sada jako umiljata “beba” i puno se smeje i ne razlikuje se puno od ostale dece, nema nikakav hendikep osim sto ima nistagmus (povremeno joj beže okice), voli da se ljubi puno i da je tata nosi. Ona je divno i pametno stvorenje.
Prema tome želim da poručim mamama, a i tatama, zdrave dece kad pomisle da im je teško i da im nešto fali, neka pogledaju svoju dečicu kako su pre svega zdrava, kako se igraju, trče, hodaju, idu u vrtić i budu svesni da je to zapravo svrha srećnog i lepog zivota i neka se sete nas koji bi sve dali da vidimo svoje dete kako radi sve što i ostala zdrava deca.
Znate, kada vas zadesi ovako nešto onda pare nisu bitne, ni šta će “komšiluk* da kaže, a ni karijera, tada se ima samo jedan cilj u životu a to je da izvučete svoje dete sto vise mozete iz tog stanja i tada shvatite da je to život (živeti ga) i gledati ga kako odrasta uz puno ljubavi i sreće.
Budite srećni i uživajte u životu sa tim koliko imate, jer zapravo imate mnogo.
