Milenijalci i generacija Z odbacuju tradicionalne norme i traže partnerstvo pod sopstvenim uslovima.
Nekada smatran neizbežnim korakom u odraslom dobu, brak danas prolazi kroz duboku transformaciju. Za milenijalce i generaciju Z, “sudbonosno da” više nije društvena obaveza ili ekonomska nužnost, već svestan izbor. Mladi parovi sve češće odlažu venčanje ili ga u potpunosti zaobilaze, preispitujući relevantnost ove drevne institucije u modernom svetu. Istina je da se na brak sve više gleda kao na nešto u šta se može ući i izaći – bez obzira na to da li ste već u njemu ili ne. A čini se da je danas izbor za mlade uglavnom: ne ulaziti.
Prosečna starost u kojoj se odrasli venčavaju u Sjedinjenim Američkim Državama značajno je porasla od 1950-ih, dok su stope sklapanja brakova generalno u padu. U međuvremenu, istraživanje koje je sproveo Pew Research Center pokazalo je da je 2021. godine rekordnih 25 odsto četrdesetogodišnjaka nikada nije bilo u braku, što je ogroman porast u odnosu na samo 6 odsto iz 1980. godine. Ovi podaci sugerišu da sve veći broj mladih u dvadesetim i tridesetim godinama odlaže ili u potpunosti odustaje od braka.
“Došli smo do perioda u društvu kada venčanje više nije presudan korak u odrastanju, već aktivan izbor koji ne mora svako da donese da bi preživeo ili napredovao. I, kao nekome ko još uvek duboko ceni brak – iako na realniji i istraženiji način nego pre – ova promena se čini neverovatno uzbudljivom. Jer biti okružen supružnicima koji žele da budu u braku, umesto parovima koji osećaju da moraju da budu, ima potencijal da transformiše način na koji svi razmišljamo o toj instituciji”, piše za Cosmopolitan Alison Raskin.
Strah od razvoda i finansijska nesigurnost
Jedan od glavnih razloga zašto se mlađe generacije čine manje sklonim braku jeste strah od razvoda. Generacija bumera ima najvišu stopu razvoda od bilo koje žive generacije, a to je itekako uticalo na način na koji njihova deca pristupaju braku: oprezno i ređe.
Uticaj roditeljskog primera
Raskin tvrdi da nije šokantno to što brakovi u kojima odrastamo u velikoj meri oblikuju naše mišljenje o braku uopšte. “Na primer, moji roditelji su imali brak na kom su im prijatelji zavideli. Nisu bili samo najbolji prijatelji, već istinski partneri. Ipak, za mnoge ljude mojih godina, brak njihovih roditelja nije bio nešto čemu bi trebalo težiti. Bio je to obrazac koji je trebalo izbeći po svaku cenu”, piše autorka. Brojni milenijalci su odrastali posmatrajući sukobe svojih roditelja – bilo u porodičnom domu, sudnici ili na oba fronta. Nije iznenađujuće da su takva iskustva u njima razvila određenu nelagodnost ili otpor prema ideji pravnog vezivanja za partnera.
Moderni izazovi i promena normi
Naravno, ova nesklonost braku ne proizlazi samo iz uticaja naših roditelja, već je kombinacija više faktora.
Autorka ističe da je danas zajednički život sa partnerom pre braka društveno prihvaćen, zbog čega više ne postoji isti pritisak da se veza formalizuje isključivo radi zajedničkog života. Takođe naglašava da sve veća finansijska nestabilnost među mladima doprinosi osećaju nepripremljenosti za brak — mnogi smatraju da nisu “spremni” dok ne ostvare određeni prihod ili ne mogu da priušte sopstvenu nekretninu, što u današnjim ekonomskim uslovima često ostaje nedostižno.
Uz to, visoki troškovi venčanja predstavljaju sasvim opravdan razlog za odlaganje ili odbacivanje te odluke. Autorka dodatno ukazuje na to da je i istorija braka, obeležena seksizmom i neravnopravnošću, učinila ovu instituciju manje privlačnom, naročito za one koji danas imaju izbor da u njoj uopšte ne učestvuju.
Nova definicija braka: Prilika za srećniju budućnost
“No, usudila bih se reći da ne moramo da se bojimo razvoda na način na koji su naši roditelji vaspitavani”, napisala je Raskin. “Mnogi bumeri su ulazili u brak verujući da razvod nije opcija, ili barem ne opcija koja ne dolazi sa ogromnim društvenim i finansijskim posledicama. Iako moderni razvod nije nimalo lak, ne nosi istu stigmu kao nekada.”
Nadalje, autorka objašnjava kako se savremeni brakovi sve češće zasnivaju na modelu dvostrukih prihoda, što znači da partneri u vezi zadržavaju ekonomsku nezavisnost i ne osećaju se zarobljeno ili isključeno sa tržišta rada.
Iako stope razvoda među generacijom baby boomera i dalje rastu, autorka napominje da ukupne stope razvoda zapravo opadaju tokom poslednjih decenija. To pokazuje da razvod nije neizbežan ishod, kako se često verovalo, naročito sada kada brak više nije nešto u šta se ulazi pod pritiskom u ranim dvadesetim, već kao rezultat promišljenog izbora partnera.
“Ne mislim da je brak pravi izbor za svakoga”, kaže ona. “Ali verujem da za neke parove može da doda prelepi sloj poverenja, intimnosti i simbolike koji je teško zanemariti. Moja nada je da će mlađe generacije početi da cene svoju novostečenu sposobnost stvaranja individualizovanih, modernih brakova koji im odgovaraju, umesto da se lišavaju tog iskustva zbog straha.”
Raskin zaključuje da danas imamo priliku da vodimo otvorene i iskrene razgovore o ključnim aspektima zajedničkog života — poput podele kućnih poslova, brige o deci i upravljanja finansijama. Naglašava kako možemo da se udaljimo od ideje “srodne duše”, prema kojoj bi partner trebalo da ispunjava sve naše emocionalne i praktične potrebe, te da umesto toga svesno gradimo mrežu podrške i van samog braka. Takođe ističe važnost usklađenosti u stavovima o razvodu — ne kao moralnom neuspehu, već kao legitimnoj opciji — pre ulaska u pravno obavezujući odnos.
Na kraju, Alison Raskin podseća da brak, bez obzira na okolnosti, uvek podrazumeva određeni rizik i iskorak u nepoznato. No, ako se odlučimo na taj korak, postoji mogućnost da završimo u odnosu koji izgleda sasvim drugačije — i potencijalno zdravije — od onoga što je iskusila prethodna generacija.
Izvor: net.hr
