Zamislite kraj 19. veka – doba bez mobilnih telefona, interneta, pa čak i većine modernih medicinskih čuda koja danas uzimamo zdravo za gotovo. U tom vremenu, rođenje prevremeno rođene bebe, takozvanog “nedonoščeta”, često je značilo i tugu. Medicina je bila nemoćna. Šanse za preživljavanje bile su minimalne, a bolnice neretko nisu imale ni volje ni resursa da se posvete sićušnim, krhkim bićima koja su težila jedva nešto više od kilograma.
U ovom kontekstu, pojavila se jedna izuzetna i prilično šokantna figura – dr Martin Kuni (Martin Couney). Čovek čiji je pristup spasavanju života bio toliko nekonvencionalan da je u isto vreme bio i genijalan i bizaran.
Od Pariza do Koni Ajlenda: Rođenje jedne ideje
Priča o inkubatorima počinje u Parizu, gde je francuski lekar dr Stefan Tarnije (Stéphane Tarnier) krajem 1880-ih prvi put razvio uređaj koji je održavao stabilnu temperaturu za prevremeno rođene bebe. Bio je to jednostavan, ali revolucionaran inkubator. Međutim, francuski lekari su ga smatrali previše rizičnim ili jednostavno nisu bili voljni da ga masovno primenjuju.
Tada na scenu stupa Martin Kuni, navodno doktor obučen u Parizu, koji je uvideo potencijal ovih “kutija”. Njegova vizija, međutim, nije bila da ih smesti u sterilne bolničke sobe, već – na najneobičnije mesto moguće – svetske sajmove i zabavne parkove.
Prvi put je javno predstavio inkubatore na Berlinskom sajmu 1896. godine, a potom i na Viktorijanskom sajmu u Londonu 1897. Reakcije su bile podeljene. Neki su bili zgroženi, videvši to kao jezivu atrakciju. Drugi su bili fascinirani. Ali, jedno je bilo sigurno: bebe su preživljavale.
“Grad inkubatorskih beba”
Godine 1903. Kuni otvara svoju najpoznatiju i najdugotrajniju “izložbu” na Koni Ajlendu (Coney Island) u Njujorku, gde se nalazio veliki zabavni park.
Usred vreve, mirisa šećerne vune i zvukova ringišpila, stajala je zgrada sa natpisom “All the World loves a Baby” (Ceo svet voli bebu). Unutra, iza staklenih pregrada, u blistavim inkubatorima, ležale su sićušne bebe, okružene negovateljicama.
Kako su bebe stizale do Kunija?
Kuni je aktivno sarađivao sa lokalnim bolnicama i rodilištima. Kada bi se rodila prevremeno rođena beba, a bolnica ne bi imala resurse ili znanje da joj pomogne (što je u to vreme bio čest slučaj), doktor Kuni bi bio pozvan. Bolnice su nerado primale nedonoščad, smatrajući ih prevelikim teretom. Njegova izložba je, na neki način, postala poslednje utočište. Roditelji bi, u očaju i bez drugih opcija, često pristajali da svoju krhku decu povere Kunijevom timu. Neki su bili siročad ili bebe napuštene od strane roditelja, koje je on prihvatao bez ikakve naknade. On je garantovao negu, a zauzvrat, beba je postajala deo “izložbe”.
Bio je to bolan, ali praktičan dogovor koji je bebama pružao šansu za život, dok je porodice oslobađao finansijskog tereta i beznadežne situacije.
Cena ulaznice je bila 25 centi. Za te pare, posetioci su mogli da vide “nedonoščad”, često siročad ili decu čije porodice nisu mogle da plate skupu negu. Kuni je naplaćivao ulaznice kako bi finansirao rad izložbe – medicinsko osoblje, grejanje, hranu i celodnevnu negu za bebe. Iako je bio optuživan za eksploataciju, on je tvrdio da je to jedini način da se ove bebe spasu, s obzirom na to da su ih bolnice odbijale.
I bio je u pravu. Stvarao je sterilno okruženje, stalnu temperaturu, i posvećenu negu u vreme kada to nigde drugde nije bilo dostupno. Deca su hranjena na svaka dva sata, negovateljice su ih pažljivo posmatrale, a Kuni je insistirao na najvišim higijenskim standardima.
Procenjuje se da je Kuni kroz svoje izložbe, uključujući Koni Ajlend, spasao preko 6.500 od 8.000 beba koje su prošle kroz njegove inkubatore. To je stopa preživljavanja od neverovatnih 85%, daleko ispred onoga što su tadašnje bolnice mogle da ponude.
Mnoge od te dece, kada bi odrasla, vraćala su se da posete “doktora Kunija”, nazivajući ga svojim spasiteljem. On bi im ponosno pokazivao njihove fotografije iz inkubatora, sećajući se svakog detalja. Njegova briga za “svoje” bebe bila je iskrena. U intervjuima je često isticao da mu je najvažnije da bebe prežive i dobiju šansu za normalan život.
Nasleđe doktora Kunija
Kunijeva “izložba” na Koni Ajlendu radila je preko 40 godina, sve do 1943. godine, kada je postao star i bolestan. Ironično, tek tada su bolnice u Americi počele masovnije da prihvataju inkubatore i da razvijaju odeljenja neonatologije.
Njegov rad, iako kontroverzan, naterao je medicinsku zajednicu da prizna vrednost i neophodnost inkubatora.
Danas su inkubatori stub nege prevremeno rođene dece. Svaki moderan inkubator, opremljen najsavremenijom tehnologijom, duguje deo svog postojanja onim staklenim kutijama na Koni Ajlendu i čoveku koji je, vođen empatijom i preduzetničkim duhom, premostio jaz između zanemarivanja i spasenja.
