Ode vam dete od tri i po godine u vrtić, pa samo odluči da li će da spava poslepodne. I ne samo to – samo bira hoće li da crta ili da se igra sa igračkama, a napolje ide i kad je kiša i kad je sunčano. Kako našim roditeljima izgleda kada im dete krene u open koncept vrtić i kakva je to organizacija vrtića, za Bebac priča mama Ivona iz Berlina.
Starosne grupe ne postoje, a prostor je drugačije organizovan
— Evo, ni posle 3 godine se nismo još u potpunosti navikli, ali sad počinjemo da uviđamo prednosti ovakvog načina rada. A i dete nam je u vrtiću zaista srećno, pa ne bi bilo u redu da mu mi tražimo zamerke — našalila se Ivona.
Kako izgleda open koncept vrtić? Ivona je izdvojila dve stvari. Prvo je da grupe u vrtiću nisu starosno određene, već su deca u jednoj grupi zajedno svi, od jaslica do predškolaca. Drugo – prostorni plan je nešto drugačiji od onoga na šta smo mi navikli ovde.
View this post on Instagram
Svaka grupa ima jednu centralnu prostoriju i nekoliko okolnih u kojima se odvijaju različite aktivnosti – u jednoj, na primer, crtaju, lepe, mese, prljaju se, dok je druga sa igračkama i ona se transformiše u spavaonicu u određeno doba dana. Poenta je da u okviru tog svog prostora deca mogu da biraju gde će biti i šta će raditi.
Da, deca i u open koncept vrtiću imaju podnevnu dremku. Ono što je drugačije je da od treće godine, dete može da odluči da li će spavati u vrtiću ili ne.
— Dete koje ne želi i ne voli da crta, to ne mora da radi, već u drugoj prostoriji može da izabere neku drugu aktivnost za sebe. Dok “mali”, kako ih moja četvorogodisnja ćerka sada zove, spavaju, ostali se bave nekim tihim aktivnostima.
Predškolska deca imaju još veću slobodu, pa mogu u okviru nekog vremena – kad su slobodne aktivnosti, sami da izađu napolje u dvorište. Ili da sami odluče kad ce otići da jedu, opet u okviru vremenskog prozora predviđenog za to.
Kako se postavljaju granice, ako se ne koriste “nemoj” ili “ne diraj”?
— Ono što ne znam da li je svojstveno za open koncept ili je prosto način vaspitanja i odgoja u ovom delu sveta, to da se deci retko šta verbalno brani. Ne u smislu da nemaju postavljene granice, ali ono čuveno “nemoj, pusti to, ne diraj!”, ovde nikada nećete čuti. Koriste se drugačije reči i načini da se objasni zašto nešto ne treba raditi — kaže naša mama koja sa porodicom živi u Berlinu.
View this post on Instagram
Kako ovaj način vaspitanja konkretno izgleda u vrtiću?
— Makaze im se daju u ruke već sa dve godine, uče da pale sveću, a na sve što postoji u dvorištu penjanje je apsolutno dozvoljeno. Zanimljivo je i da im roditelji ili vaspitači nikada neće fizicki pomoći da siđu, čak i ako neko dete zatraži pomoć, već će ih rečima navoditi kako da se sami spuste. Meni je to u početku delovalo čudno, ali kada se o tome malo promisli, zaista ima smisla – kaže Ivona i zaključuje:
— Umesto da se rade stvari umesto deteta ili izriču zabrane, deca ovako dobijaju alate koje će kasnije moći da primene kada se nadju u nekoj sličnoj situaciji.
Akcenat na slobodnoj igri, prljanje – poželjno i obavezno
— Ne znam kako je u vrtićima u Srbiji danas, ali ono čega se sećam iz svog detinjstva se jako razlikuje od ovoga kroz šta moja ćerka sada prolazi — kaže Ivona.
Prisećajući se svog detinjstva, primećuje da je dan je bio drugačije struktuiran i da su pravila bila striktnija.
U open konceptu akcenat je na slobodnoj igri i moram priznati da je meni to u početku delovao kao izgovor da se vaspitači ne bi morali mnogo baviti decom. Sada shvatam da je u stvari ta slobodna igra verovatno najznačajniji način učenja.
— Insistira se na igri napolju, zastupaju princip da nema lošeg vremena, samo loše odeće, pa su napolju po svim vremenskim uslovima. Leti, kada su vrućine ponesu kupaće kostime i onda ih šmrkom polivaju dok oni ciče i smeju se. Prljanje je poželjno i obavezno.
Za i protiv open koncept vrtića
— Open koncept vrtić nije bilo nešto na čemu smo insistirali. S obzirom da je ovde jako teško dobiti mesto u državnom vrtiću, poslušala sam savet kolega s posla i krenula da šaljem prijave još u trudnoći. U Berlinu postoji zaista veliki izbor vrtića, što državnih – što privatnih, ali je Berlin i jako velik grad — kaže Ivona. Najvažniji kriterijum za izbor vrtića bio je, naglašava, mala udaljenost.
Bitno je pomenuti mozda i da se državni vrtići u Berlinu ne plaćaju, kao i da je grad dužan, ukoliko niste sami našli mesto do momenta kad vam je potrebno, da vam obezbedi čuvanje deteta u nekom prihvatljivom radijusu u odnosu na mesto stanovanja.
Mama iz Berlina kaže da, kao i svaki drugi koncept, i open koncept vrtić verovatno ima svojih dobrih i loših strana.
— Od loših bih izdvojila to, što, u tom ćerkinom najranijem uzrastu bilo mi je baš teško što je tako gurnuta u vatru da se snalazi sama. Daću primer: dolazim da je pokupim posle posla i vaspitači ne znaju gde je dete. Dvogodišnje dete. Dvorište je ogromno, svi su napolju i nalazimo je posle nekog vremena na skroz drugom kraju, a oni me zatim ubeđuju da treba da budem sretna što je tako slobodna i voli da istražuje. Naglašavam da je meni to bilo strašno. Ona se nije bunila — kaže Ivona.
Ova mama priča i da izbor, oko čega se open koncept vrti, deca imaju i pri jelu, pa ako im je, na primer, posluženo odvojeno testenina i sos, deca mogu da uzmu samo jedno ili oba, kako žele. Ona dodaje i: “Moje dete je tu prvu godinu jelo isključivo hleb i testeninu”.
— S druge strane, na ovaj način se zaista brzo osamostale. Neke stvari koje bismo možda radili još dugo za njih, oblačenje na primer, oni savladaju odmah na početku i posle su ljuti ako pokušate da im pomognete. Starosno izmešane grupe ih uče odgovornosti prema mlađima, a i deca puno lakše uče gledajući drugu decu. Ono što bih nekada pripisivala nedovoljnom angažovanju zaposlenih, sve više posmatram kao davanje slobode pod kontrolisanim uslovima – zaključuje Ivona i dodaje, sumirajući iskustvo:
— A ja sam, što zbog vrtića, što zbog posmatranja nemačkih roditelja i njihovog načina ophođenja s decom, sada sasvim sigurno mnogo drugačiji i opušteniji roditelj, nego sto bih bila da sam ostala u Srbiji.
