Većina roditelja je upoznata sa činjenicom da je prerana i prevelika izloženost dece ekranima loša. Danas je praktično nemoguće izbeći tu informaciju. Ali zašto je to tako? Kako i kada uvesti ekrane deci? I šta da radite ukoliko su deca već razvila naviku preteranog gledanja u ekrane?
Zašto je važno da zaštitimo decu od preteranog izlaganja ekranima?
Dečiji mozak nije dovoljno razvijen da primi i obradi sadržaj koji prima preko ekrana. Ne razumeju šta gledaju, bivaju senzorno preplavljena, brzo smenjivanje stimulusa u videima čini da im ništa posle toga ne drži pažnju. Posledice mogu da budu poremećaji pažnje, kašnjenje u razvoju govora i komunikacije, ispadi u ponašanju usled nedostatka tolerancije na frustraciju i brojne druge.
Suština je da dečiji mozak usled preokupiranosti sadržajima koje ne razume i ne može da usvoji, ne uspeva da stiče znanje i iskustvo koje su mu zaista potrebni da bi se razvijao. Takođe, važno je da znate da se razumevanje sadržaja posmatranog na ekranima ne javlja pre druge godine.
Poželjno je da ne uvodimo ekrane pre druge godine, pojedini stručnjaci su smanjili granicu na 18 meseci
Kada da uvedem ekrane deci?
Poželjno je da ne uvodimo ekrane pre druge godine, pojedini stručnjaci su smanjili granicu na 18 meseci. U početku isključivo uz vaš nadzor i zajedničko komentarisanje onoga što gledate. Od 2. do 5. godine se preporučuje da gledanje ne traje duže od 1h dnevno i da dete provede barem duplo više vremena u igri i fizičkoj aktivnosti nego što je gledalo u ekran.
Šta da radim ukoliko moje dete provodi ispred ekrana više vremena nego što se preporučuje?
U zavisnosti od uzrasta moraćete da smanjite vreme ispred ekrana, ako je dete mlađe od 18 meseci najbolje bi bilo da skroz ukonite ekrane. Svesni smo da to nije jednostavno, ni za roditelje, ni za dete. Neka vam motivacija da istrajete bude saznanje šta će vaše dete time dobiti. Da bismo vam olakšali tranziciju u tekstu ispod pišemo savete kako da to uspešno izvedete.
Za početak, ukoliko se odlučite na potpuno gašenje preporuka je da to uradite odmah, bez postepenog smanjivanja vremena provedenog ispred ekrana. Vikanje, plakanje i ostale oblike uznemirenosti kod deteta nećete moći da izbegnete, pa je bolje odmah to proći nego prolongirati postepenim skraćivanjem vremena.
Neko naše iskustvo je da ukoliko roditelji budu istrajni posle prvog burnog perioda, dete prihvati promenu, govor i ostale oblasti razvoja krenu primetno da napreduju, dete se manje frustrira i počinje više da primećuje svoju okolinu, a igra postaje složenija. Koliko će trajati dečije negodovanje zavisi od više faktora kao što su uzrast deteta, koliko dugo je bilo izloženo ekranima i koliko vremena dnevno. Neka deca se smire posle nedelju dana, dok kod nekih to traje i mesec dana.
Ako je dete starije i želite samo da smanjite količinu vremena provedenog ispred ekrana pokušajte sa sledećim smernicama:
- Uvek budite dosledni. Poštujte ograničenja koja ste postavili detetu. Ukoliko se vi ne pridržavate svojih pravila, sigurno to neće raditi ni deca.
- Pružite detetu dobar model. Kada se igrate sklonite telefon, ne odgovarajte na poruke, ponudite punu pažnju onome što u tom momentu radite.
- Upoznajte bliske osobe koje provode vreme sa vašim detetom sa odlukom da smanjite vreme ispred ekrana i naglasite da očekujete od njih da to poštuju.
- Uvek imajte kontrolu nad onim šta dete gleda.
- Uvedite vreme kada ekrani nisu dozvoljeni (u toku jela, pre spavanja), kao i prostorije u kojima nisu dozvoljeni (spavaća soba).
- Porodične aktivnosti mogu biti sjajna zamena za ekrane i prilika za stvaranje divnih uspomena. Igrajte se, idite u šetnje, vožnju biciklom. Deci je potrebno što više fizičke aktivnosti.
Gledanje ekrana kod dece stvara jednu vrstu zavisnosti i zbog toga je tako teško prekinuti. Ali prve godine života predstavljaju ogroman potencijal za razvoj i zbog toga ih trebamo maksimalno iskoristiti za napredak deteta. Stvaranje dobrih navika na početku olakšava kasnije funkcionisanje u porodici i van nje.
Tekst je napisala master defektološkinja Milica Soldat www.svetgovora.rs
Završila osnovne i master studije – smer logopedija na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Živi i radi u Novom Sadu. Fokusira se na naučno zasnovane metode tokom rada. Strast joj je rad sa decom koja kasne sa progovaranjem, imaju artikulacione poremećaje, disfaziju i smetnje u učenju.
Komentari (0)