Ovo je priča o Đurđi, maloj lavici koja je hrabro zakoračila u svet ranije nego što se očekivalo. Njena mama, Bojana Erić Vasilić, deli sa nama intimnu ispovest o prevremenom porođaju, neizvesnosti, strahu, ali i neizmernoj ljubavi i snazi. Priča o borbi za svaki dah, o danima provedenim u inkubatoru, očekivanju i nadi. Ovo je svedočanstvo o majčinskoj ljubavi koja pomera planine i o malom biću koje je, uprkos svim izazovima, pokazalo neverovatnu snagu i volju za životom.
Moja priča počinje 23. marta 2024. godine
Na vestima informacija da je najtopliji dan u godini za mesec mart do tada, koji je najavio dolazak proleća, ali i dolazak moje čarobnice na ovaj svet.
Pošto već imam jedno dete, znala sam da bol koji osećam oko 12h, najavljuje dolazak bebe. Ipak, pokušala sam da se namestim malo u krevetu i sačekam.
Da sebi skrenem misli, izlazim napolje. Sunce mi miluje kožu dok ja u glavi motam film i ubeđujem samu sebe da kontrakcije koje osećam nisu prave, da je još rano. Mazim stomak i govorim – Bebo ne još, rano je! Bol je prestao jedno vreme i onda je oko 15h postajao sve jači i znala sam da je to to, znak da je porođaj krenuo. Tada, me već hvata panika 36 g.n. i 3 dana, samo što sam zakoračila u deveti mesec.
Trudnoća je bila skroz uredna, bez ikakvih znakova da će do prevremenog porođaja doći.
Sreća u nesreći je da mi je ginekolog odmah tu do mene, pozvala sam je da me pregleda. Tada sam već bila otvorena četiri prsta i rekla mi je da je porođaj počeo, da sam sigurno i više otvorena, ali da ne želi da probije vodenjak i da polako krenem ka bolnici.
Moje lice je tada bilo zbunjeno
U ponedeljak je trebalo da uradim sve analize, da zakažem epidural, da odaberem lekara kod koga ću se u Zemunskoj bolnici poroditi. A onda panika, nije pun termin, još ima do 19. aprila, hoće li biti sve dobro sa njom.
Ka Zemunskoj bolnici krećemo oko 15:30h, istuširala sam se pre toga i obukla. Muž ne veruje da ću se ja poroditi, pošto poprilično dobro podnosim bol, misli da će me vratiti kući. U Zemunskoj bolnici rade CTG, sve potrebne analize, gledaju nalaze koje ja imam i govore kako imam previše plodove vode i da su se stvorili tzv. džepovi, što se do tada nije pokazivalo ni na jednom pregledu, niti na pregledu kod mog ginekologa rađenog u 15h.
Pitam da li ćemo carskim, kažu ne prirodno, čas ću ja to, drugorotka sam i već sam šest prstiju otvorena u 16h. Bolovi podnošljivi, za sada za mene u tom trenutku. Standardna procedura, pozdravljanja sa suprugom, dajem mu kesu sa stvarima i tešim ga da će sve biti dobro dok gledam njegovo pogubljeno lice drugi put zbog najveselijeg dana u životu jedne majke.
Penjemo se liftom na odeljenje za porodilje, dok samu sebe smirujem da će sve biti u redu, da beba ima kilažu dobru, da će porođaj dobro proći – iako već tada instinkt govori drugo.
Odmah kreću pripreme oko 16:30, sve prolazi dobro, već mi je ta procedura poznata i nemam sram i nepoznato pošto je drugo dete i drugi prirodni porođaj u pitanju. Za epidural je odavno kasno, drugi porođaj bez istog, udahnula sam onog trenutka kada sam zakoračila u porođajni blok u 17:30 i rekla u sebi mazeći stomak – bebo ovo ćemo zajedno nas dve izgurati. Ti si mamina lavica i možemo nas dve to, uz Božiju pomoć.
Najgorih 40 minuta u mom životu
To što se potom dešavalo u sali, nije baš lepo za opisati. Toliki bolovi (prvi put sam se duže porađala isto prirodno, duža beba i krupnija; ali nisu bili ovakvi bolovi) i čekanje, čekanje i čekanje; da plodova voda izađe. Voda je iz mene išla kao da je neko slavinu pustio, a naponi su postajali sve jači i jači. Bilo je tu i moje kuknjave i pitanja kada ću da guram, stiskanja i na kraju odgovora sada najjače što možete. I babice koja radi svoj posao, masira međicu i trudi se da beba dođe bez epiziotomije, druga babice koja me ohrabruje i dvoje ginekologa koje čekaju bebu i bodre i ceo tim neurologa, pedijatra sa sve stolom za grejanje beba, čeka moju devojku da dođe na svet.
Beba izlazi sa trećim naponom, vidim joj glavicu. Vidim doktore koji se gledaju, znam da nešto ne valja, beba ne plače i ne može da diše. Sekunde su bile u pitanju. Svi su oko bebe, bebu intubiraju na moje oči, svi su oko nje, viču, jure, žure, beba ne može da dođe do vazduha, nagutala se plodove vode; a živa je.
Potpisujem da se transportuje među najbolje od najboljih u Institut za neonatologiju. Ta brzina i ta posvećenost svih lekara koji su bili u sali u tom trenutku u Zemunskoj bolnici oko moje bebe, hvala im. Sekunde su bile bitne i presudne.
Ja kao mama zatečena, molim Boga da mi dete preživi, ali svi me teše, bodre, objašnjavaju mi ukratko šta se zbiva i da je dete piškilo, kakilo; da su joj pluća puna vode da je izvučeno 60ml vode iz pluća, da je beba intubirana, da oni ne mogu tu da joj pomognu i da brzinski šalju nju u Institut gde su najbolji za bebe.
Tada počinje borba moje devojčice za život
Samo što je došla na svet, već je morala da nauči kakvo je on svirepo mesto i da mora da se bori. Đurđa je rođena sa 2710kg, jedna lepa i zdrava beba.
Nakon tri dana bez nje u bolnici, i molitve Bogu da je sačuva, održi u životu, da je uzmem u naručje (nije bilo moguće zbog sekundi koje su bile bitne za njen život), sa slikom jedinom nje na svim aparatima i uvijena za hlađenje (koju ljubim i gledam) odlazim u Institut pri izlasku iz porodilišta.
Naravno, sve vreme i svakog dana sam na vezi sa Institutom, Odeljenje intezivne nege gde moje dete leži na respiratoru, na kiseoniku i prima lek za konvulziju koju je imala u transportu. Dete je došlo u teškom stanju – da ne kažem polu živa i sa hematomom na čelu – udarila je unutar mene i verovatno tada prerano udahnula i nagutala se plodove vode.
U Institutu za neonatologiju gutam knedlu da ne zaplačem od same pripreme pri ulasku kod nje. Kao astronauti se oblačimo suprug i ja (procedura), mi smo leglo bakterija i zaraza za njih tako sićušne. Kada sam je videla na sve te cevčice i aparate povezana, samo sam uzdahnula i udahnula. Ali, moja pozitivnost je i njena, pričam joj o tome ko je sve čeka, trudim se da joj prenesem pozitivnu energiju dok je mazim po nozi i ručici, sa glavom naslonjenom na staklo od inkubatora koji me razdvaja od tog malog bića koje je bilo u mom stomaku, bile smo jedno, to malo srce koje je kucalo u ritmu kao moje.
Imala je 72 sata hlađena, pa grejanja i sve pohvale i veliko hvala svim osobama sa Instituta za neonatologiju. Bog na nebu, dr sa Instituta za neonatologiju na zemlji.
72 sata najtežih u mom životu gde smo čekali hoće li udahnuti vazduh svojim plućima. Kada je sve prošlo i dete udahnulo vazduh samostalno, ova mama je isplakala dušu.
Oči pune suza i knedle u grlu, ali sreće najveće
Poseta nakon toga gde ja nju prvi put držim u svom naručju, još uvek priključenu na kiseonik.
Gde konačno malo biće i mene ne deli staklo i gde mogu da je pomirišem, ne i poljubim – pošto nosim masku; ali znam da ću i to uskoro moći i da je moje dete živo i da se izborila, da je to moj borac, zmaj, lavica i moja Đurđa.
Mesec dana je Đurđa ležala na Institutu za neonatologiju, učile smo da pije mleko na flašicu, potom da doji, učile vežbice i baby handling. Izašle smo kada je bio pun termin za porođaj 19. aprila. Đurđa je danas skroz zdrava beba. U početku je bilo izazova, strah od svake kontrole, bila je hipotona – kao sve prevremeno rođene bebe; ali vežbicama i upornošću smo došli na isto sa bebama rođenim na vreme. Đurđa je danas zdrava beba bez ikakvih problema.
Roditelji prevremeno rođenih beba imaju jake izazove i strepnje, ali jednostavno su ta mala stvorenja izvor snage, želje, volje i glas da će sve biti dobro, a njihov osmeh sve čini lakšim.
Komentari (0)