Odrastanje u traumatičnom okruženju često ostavlja tragove koji se ispoljavaju i u odrasloj dobi, čineći život znatno težim.
Deca svet oko sebe tumače stvaranjem svojevrsne unutrašnje mape koja im pomaže da se nose s događajima kojima svedoče.
Međutim, ako se ta mapa ne prilagodi tokom odrastanja, stari načini tumačenja sveta mogu ozbiljno narušiti funkcionisanje u odrasloj dobi, piše “Your Tango”.
Stvaranje lažnog “ja” kako bi se osećali voljeno
„Često imamo pacijente koji u odraslu dob donose duboke emocionalne rane. Jedan od najočiglednijih načina na koje se te rane manifestuju jeste stvaranje lažnog ‘ja’. Deca prirodno žude za ljubavlju i brigom roditelja. Kada to ne dobiju, pokušavaju da postanu dete za koje veruju da će ga roditelji voleti. Potiskivanjem osećanja koja bi im mogla stati na put do ispunjenja te potrebe, stvaraju lažnu ličnost koju predstavljaju svetu”, kaže Andrea Brant, terapeutkinja specijalizovana za emocionalne traume iz detinjstva.
Kada potisnemo emocije, gubimo kontakt sa svojim pravim bićem, jer su osećanja ključni deo našeg identiteta. Živimo u strahu da ćemo, ako maska padne, ostati bez brige, ljubavi i prihvatanja, prenosi Index.hr.
Studija objavljena 2024. godine u časopisu “Child Abuse & Neglect” potvrdila je da deca koja odrastaju zanemarujući sopstvene emocije te obrasce prenose u odraslo doba. Dugo nakon što napuste roditeljski dom, bore se sa procesuiranjem i izražavanjem osećanja.
Najbolji put ka otkrivanju autentičnog “ja” jeste razgovor sa terapeutom specijalizovanim za traume iz detinjstva. On može pomoći u ponovnom povezivanju sa sopstvenim osećanjima i njihovom izražavanju na siguran i celovit način.
Usvajanje identiteta žrtve
Ono što mislimo i verujemo o sebi oblikuje naš unutrašnji dijalog, koji nas može osnažiti ili oslabiti. Negativan unutrašnji govor oduzima nam snagu i stvara osećaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom, stavljajući nas u ulogu žrtve. Možda smo i bili žrtve kao deca, ali to ne znači da moramo ostati žrtve i kao odrasli, kaže terapeutkinja.
Način na koji razgovaramo sa sobom definiše naš pogled na svet. Zaglavljenost u negativnom unutrašnjem govoru može stvoriti utisak da nam se život događa, umesto da ga sami kreiramo.
“Ako za loše stvari krivite život, druge ljude ili okolnosti, umesto da se zapitate kako zapravo bežite od osećaja da niste dovoljno dobri, ostaćete zarobljeni u tom ciklusu”, kaže terapeutkinje za traume Nensi Karbon.
Čak i u situacijama u kojima nam se čini da nemamo izbora, on uvek postoji – makar to bio samo izbor kako ćemo razmišljati o svom životu. Kao deca imamo malo ili nimalo kontrole nad okruženjem, ali više nismo deca. Verovatno smo sposobniji da promenimo sopstvenu situaciju nego što mislimo.
Umesto da o sebi razmišljamo kao o žrtvama, možemo sebe videti kao osobe koje su preživele. Sledeći put kada se osetite zarobljeno i bezizlazno, podsetite se da imate više sposobnosti i kontrole nego što mislite.
Odrastanje uz nezdravo izražavanje ljutnje
Deca koja odrastaju u okruženju u kojem se ljutnja izražava isključivo na nezdrav način, usvajaju uverenje da je ljutnja neprihvatljiva. Ako ste svedočili ispadima besa, kao odrasla osoba možda smatrate da je ljutnja loša emocija koju treba potisnuti.
S druge strane, ako su vas roditelji učili da je ljutnja na spisku zabranjenih osećanja, verovatno je potiskujete i danas, iako bi vam njeno zdravo izražavanje moglo koristiti.
Šta se događa kada ne možete da izrazite ljutnju? Ako ste skloni potiskivanju neprijatnih osećanja, odgovor verovatno znate: naizgled ništa.
I dalje osećate ljutnju, jer je ona prirodna i zdrava emocija, ali umesto rešenja koje donosi suočavanje sa uzrokom, vi jednostavno ostajete ljuti. Svoja osećanja ne izražavate direktno, ali kako se ljutnja ne može u potpunosti potisnuti, ona pronalazi put kroz pasivnu agresiju.
Emocionalno ili fizičko zanemarivanje
Ako ste kao dete bili zanemareni ili napušteni, možda ste potisnuli ljutnju i strah u nadi da vas više niko nikada neće povrediti na taj način. Međutim, potiskivanjem osećanja deca na kraju napuštaju sama sebe.
Kada ne osećamo svoje emocije, sputavamo se. Postajemo pasivni i ne živimo u skladu sa svojim punim potencijalom. Pasivna osoba često sebi govori: “Znam šta treba da učinim, ali to ne činim”.
Istraživači u studiji objavljenoj u časopisu “Frontiers in Child and Adolescent Psychiatry” otkrili su da izbegavajući mehanizmi suočavanja s traumom, poput potiskivanja ljutnje ili pretvaranja da je sve u redu, prate osobu i u odraslom dobu. To se ispoljava kao frustrirajući jaz između znanja šta treba preduzeti i stvarne sposobnosti da se to i učini.
Kada potiskujemo osećanja, potiskujemo i ono što jesmo. Zbog traume iz detinjstva možda smo naučili da skrivamo delove sebe, što nam je tada možda i pomoglo. Ali kao odraslima, osećanja su nam potrebna da nam kažu ko smo, šta želimo i da nas vode ka tome da postanemo osobe kakve želimo da budemo.
Izvor: N1
Komentari (0)