Državne bebe sa otplatom na rate

Uz silna (finansijska) obećanja kako će država u tom plemenitom činu stvaranja novih vojnika i majki pomoći. Ako prenebegnemo odgovor na pitanju „kom Vučiću verovati”, fokusirajmo se na same mere, tajming njihovog proklamovanja, ali i način na koji se predsednik, ponovo, obratio ženama izjednačavajući ih sa utrobama za rađenje.

Šta je problematično u novim merama populacione politike? Što bi rekla naša sagovornica sa portala Bebac – sve je pogrešno. Ali, krenimo redom.

Da sam predsednik Srbije na vanrednoj konferenciji za novinare o alarmantnom stanju brojnosti srpske nacije nije pomenuo problem Kosova, podvlačeći da je i jedno i drugo goruće pitanje, ali da je natalitet malo veći, neko bi možda, neutemeljeno, pomislio da je priča o natalitetu spin kojim bi se skrenula pažnja sa sve izvesnijeg priznanja Kosova. Dakle, nije spin, već je izvesno da se o tome priča baš da bi se javnosti zamazale oči u pogledu rešavanja kosovskog pitanja.

Jer, sam je Aleksandar Vučić konferenciju „skratio” moleći dodatno novinare za nešto za šta ih je najavljivačica već zamolila: za manji broj pitanja, jer „moram da putujem u daleki svet”. Iz te najave izrodila se kasnije afera da je on išao „tajno” u Pariz i NJujork na još tajanstvenije razgovore sa Hašimom Tačijem i Ramušom Haradinajem.

No, ni to nije sve – populaciona politika u kojoj se „žensko pitanje”, i planiranje porodice – da ne ređamo sve primedbe – vidi kao povećanje broja „fabrika za rađanje” i pretvaranje žene u „profesionalnu” majku ili domaćicu koja „ništa ne mora da radi”, ali može da se pojavi na državnom tenderu za bebe na otplatu u više rata – to je bila meta najžešćih kritika ovog plana. Oglasile su se brojne nevladine organizacije da je u izjavama predsednika vidljiva mizoginija, jer predlaže društvu i posebno medijima da stvore klimu u kojoj će žene koje rode troje i četvoro dece „biti poštovane i omiljene, a ne izbacivane iz društva, zato što nemaju dovoljno vremena za skupe provode, tašnice i cipele”.

„Ova izjava je problematična i zato što namerno previđa i socijalne uslove koji su neophodni u slučaju da žena odluči da rađa. Mere štednje koje Vlada Srbije sprovodi najviše pogađaju žene jer su u vremenima krize prve koje dobijaju otkaze, a njihova primena smanjuje i broj radnih mesta. Mi smatramo da se odluka o rađanju tiče isključivo žena, a ne države ili crkve. Zbog svega toga kažemo: Nećemo da rađamo za državu, naciju, crkvu, armiju ni partiju!”, naglašava se u saopštenju, koje su potpisale nevladine organizacije.

Sem mizoginije, Vučiću se mogu spočitati i izjave koje dosta podsećaju na fašizam. Kako drugačije protumačiti reči da decu treba rađati državi „jer ćemo kao nacija propasti”, da moramo stvoriti novi Gvozdeni puk? Čak se i ministar odbrane dobrovoljno prijavio za borbu za podizanje nataliteta najavljujući „aktivno učešće vojske”. Da nije tužno, bilo bi smešno. A tužno je, jer vlast očigledno ne želi da shvati zašto se žene (namerno potenciramo, jer muškarce Vučić nije pomenuo) ne odlučuju za rađanje. Ne treba njima državna milostinja, ma koliko pompezno u krajnje siromašnom društvu zazvučala cifra od 100.000 dinara za prvo dete. Jer, za 100.000 dinara možete kupiti krevetac, kolica i nešto pelena i benkica. A šta posle? Samo za pelene i veštačko mleko (ukoliko majka ne doji) potreban je gotovo minimalac. Od kog novca će majka to kupovati svom detetu, ako je upravo ostala bez posla, jer se drznula da rodi?

Dakle, ne nudite novac, već stvorite uslove da majke mogu da rade, da zatrudne a da se ne boje otkaza, da od plate mogu da žive i izdržavaju dete, a ne da preživljavaju. Da znaju da će za njihovo dete biti mesta u vrtiću. Da znaju da će jednog dana imati posao ako bude završilo školu, a ne dobilo partijsku knjižicu. Daleko smo mi od toga, miljama. Ako je ozbiljno želeo da se bavi populacionom politikom, Vučić je prethodno trebalo da konsultuje roditelje i njihova udruženja. Tu bi čuo suštinu problema, ako ih već ne zna. Kako za Danas ističe urednica portala Bebac Jasmina Mihnjak, u vezi sa populacionom politikom, najvažnije je da vlast shvati da se roditelji suočavaju sa mnogo problema.

– Država ne treba da plaća žene da rađaju, već treba toj deci da omogući dostojanstven život. To znači da svako dete treba da ima mesto u vrtiću, da svaka žena treba da ima posao, da svaka trudnica bude zaposlena, da kad se vrati sa porodiljskog ne dobije otkaz, da mora na vreme da dobije svoju platu na trudničkom ili porodiljskom… U Srbiji sve to nije tako. Trudnicama i po tri meseca kasne plate i time se u državi niko ne bavi – naglašava Mihnjak. Prema njenim rečima, u aktuelnim društvenim okolnostima, u najmanju ruku je sramotno da se priča o nekim novčanim naknadama koje podstiču žene da rode dete. „To je još jedna stvar koja je razljutila roditelje i izazvala ogorčenje”, napominje naša sagovornica.

U Udruženju Roditelj naglašavaju da sadašnji i budući roditelji pre svega žele da osete ekonomsku stabilnost, a to podrazumeva još mnogo koraka koje treba napraviti. Povećanje zaposlenosti kao i ravnopravan položaj žena u radnom odnosu samo su jedan od njih. I ovo udruženje podseća na problem otpuštanja nakon porodiljskog, nezapošljavanja žena koje nisu rađale ili imaju malu decu zbog straha poslodavaca od čestog odsustva sa posla. Usklađivanje rada i roditeljstva još nije razvijeno u praksi na pravi način i ostalo je još mnogo da se radi na tome. Članica Upravnog odbora Udruženja Roditelj Dragana Soćanin istakla je za naš list neke od mera koje treba doneti, pre same finansijske pomoći – dovoljan broj mesta u vrtićima za svu decu, dovoljan broj pedijatara u domovima zdravlja, različite usluge u zajednici koje bi olakšale život porodicama sa decom, naročito onima sa više dece, na svakodnevnom nivou.

Psiholog Žarko Trebješanin u tom smislu poručuje „gde nema nade u budućnost, deca se ne rađaju”. I dodatno argumentuje da je „sasvim prirodno i normalno da ljudi žele da imaju decu, ako su uslovi iole pristojni. Ali ako vi treba da imate dete, a ne znate šta će sutra sa njim biti, da li ćete moći da ga prehranite, školujete, da li će imati bilo kakav posao ili će morati da idu iz zemlje, onda ne postoji želja za rađanjem na tako lošem mestu”.

U nekoliko rečenica poznati psiholog je objasnio suštinu problema nataliteta u Srbiji. Nesigurnost, (ekonomska) nestabilnost i nemanje vere u budućnost, ključni su razlozi zbog kojeg se potencijalni roditelji (ne žene, majke!) ne odlučuju za proširenje porodice.

Indikativno je što je održivost ovog programa, posebno uverljivost obećanja, posredno doduše u pitanje doveo i sam njegov promoter. U istom kontekstu on je iskazao sumnjičavost ne na toj, već na kosovskoj temi. Naime, odgovarajući na pitanje jednog od troje „prepariranih novinara” Vučić je rekao da ide u Brisel na nastavak dijaloga (o rešenju), ali da tamo „ne očekuje ništa, niti im šta veruje”. Kao što je ocenio i da „više veruje da se rešenje neće naći, nego da će se naći”. (Ako se, ipak, rešenje nađe, eto dodatnog poena – postignuto je ili se ka njemu batrga uprkos teškoćama i sumnjičavosti svih pa i NJega samog!)

Takav nipodaštavajući stav dobija na značaju za svakog ko nije zaboravio da je obraćanje javnosti već u najavi imalo tri vezana segmenta – „obeležavanje” godišnjice „pogroma”, rešenje kosovskog čvora i demografsko starenje i pogibelj Srbije.

I na kraju, zašto podozrevamo da je, nadajmo se samo u marketinške svrhe, režijski pristup narednim „razrešujućim danima” – rasno-ratni. Predsednik je upadljivo, na statističkim primerima i brojkama „konfrontirao” podatke o natalitetu i priraštaju po principu ONI:MI. Albanci – Srbi. Baš u maniru sajtova i pamfleta desničarskih organizacija koje po maltuzijanskim kriterijumima dočaravaju vekovne ratove u kojima Albanci istiskuju Srbe pobedama u ratu bebama, posebno u „kolevci” srpstva.

„Toplički upravni okrug ima 2.231 kilometar kvadratni, a Podujevo samo 653 kvadratna kilometra, broj naselja u Toplici je 267, u Podujevu 77, ali broj stanovnika u Toplici 86.327, a u Podujevu 83.242. Samo Podujevo je jednako veliko koliko čitava naša Toplica”, konstatovao je Vučić. I tu smo – Toplica je područje sa koga je regrutovan hrabri „Gvozdeni puk”, pa mu se i sada odužuju istoimeni pukovi. Neće biti dovoljno dece u herojskoj Toplici za nove ratne-metalce, karikiramo Vučićevo vajkanje.

Tako dolazimo do glavne poruke ka kojoj kroz čitav ovaj tekst (na)vodimo. Oni, Albanci su pobedili na terenu rađanja, ali i dalje su opasnost. Gvozdeni puk je direktna ratna asocijacija, ne samo u saopštenjima ženskih organizacija da „ne žele da rađaju za gvozdene pukove”. Pred takvom opasnošću, svako rešenje za Kosovo koje mudri spasilac ponudi može biti prihvatljivo. Dotle se valja nadati da je poruka ipak samo populističko agitatorska, iako se iznova i iznova urezuje u svest ljudi.

I da ne zaboravimo, Vučić je u situaciji „priraštajne nestašice” spomenuo da nije za sprdnju skora potreba za „uvozom (valjda jeftine) radne snage” koji sve češće pominje. Kao što nije spomenuo da li subvencije za bebe važe i za pripadnice drugih nacionalnosti, budući da je pominjao samo natalitet srpstva. Kao i da li uvoz radne snage može da se vrši i sa Kosova?

Dočim, otac i učitelj Šešelj sve podržava, i spaja uvoz radne snage sa rađanjem – on bi za „srpske neženje-deomaćine” uvozio „srpske snajke” iz Kine i skadarske okoline!